Masovne parnice štite „malog čoveka"

Kad se pročita tekst „Fenomen masovnih parnica” ne može da se ne stekne utisak da je za stanje u sudstvu Republike Srbije zbog velikog broja tužbi s istim pravnim osnovom, kao i za troškove iz budžeta Republike Srbije isplaćene po tužbama s istim pravnim osnovom, kriv advokatski esnaf. Ovo naprosto nije tačno, jer tužba i učešće advokata dolaze na kraju procesa koji obično počinje nestručnim radom nadležnog organa i uskraćivanjem ili umanjenjem određenog prava. Prenebregnuta je ključna stvar svih postupaka gde je jedna strana državni organ. A to je nesavestan i nestručan rad organa državne uprave, koji su svojim propustima u radu i pogrešnom primenom zakona naneli štetu običnom malom čoveku.

Koliki je iznos nanete štete ovde nije od značaja. Šteta je šteta. Šteta mora da se nadoknadi, i to je u ovakvoj Srbiji moguće samo u sudskom postupku, jer država, iako svesna svojih propusta, ne nudi rešenje spornih situacija i izvesnog gubljenja parnica, vođena je logikom „velikih brojeva”, svesna da je neće svi oštećeni tužiti. Da se greška prizna i svi oštećeni obeštete mimo suda parnica ne bi ni bilo, ko ni troškova istih. Taj isti mali čovek, koga je država oštetila uskrativši mu ili smanjivši neko pravo, mora svoje obaveze prema toj istoj državi i njenim organima, kao i preduzećima, da izvršava u roku, jer u suprotnom slede sankcije. Kada mali čovek od svoje male plate plaća državi – u redu je, a kada država njega uskrati za određeno pravo i kad on to svoje pravo pokuša na sudu da dokaže i za njega se izbori, postavlja se teza da su krivi advokati i da su oni uzrok velikog broja tužbi. Stoji činjenica da je država savesno i odgovorno postupala ne bi bilo mesta tužbi, tako da na delu imamo klasičnu zamenu teza.

U tekstu objavljenom 29. aprila govori se i o „bankarkama”. Mora se istaći činjenica koja se iz članka ne vidi, već su u isti koš stavljeni i postupci protiv organa državne uprave i javnih preduzeća u vlasništvu države, s jedne strane, i postupci protiv privrednih društava, i to društva kapitala – banaka, s druge strane. Nakon velikog broja potvrđujućih presuda protiv banaka jasno je da su banke godinama od malog čoveka naplaćivale, i to neosnovano i nezakonito, razne troškove – obrade kredita, održavanja kredita, praćenja kredita... Da stvar bude gora, banke i dan-danas posluju nezakonito i troškove naplaćuju, a nema glasa ni NBS ni drugih nadležnih organa da se banke sankcionišu ili prestanu s takvom praksom. Postavlja se pitanje da li bi banka oprostila malom čoveku koji ostane bez mogućnosti za isplatu dospele rate kredita. Mislim da odgovor svi znamo.

Takođe se mora istaći činjenica da su u sporovima protiv države potraživanja oštećenih u proseku minimum 50.000 dinara, dok se u članku tendenciozno navodi da se najveći broj parnica vodi zbog 3.000 dinara, ali bez navođenja da su upravo to iznosi koje su banke nezakonito naplaćivale. Stiče se utisak da bogati i jaki (u ovom slučaju banke) mogu da rade šta hoće, da godinama posluju nezakonito, a kad mali čovek uspe da ostvari svoja prava i vrati nezakonito naplaćeno, bez obzira na iznos – krivi su advokati.

Milivoj Janković,
advokat, master poslovnog prava i specijalista za korporativno upravljanje