Pejzaži ratne magle i ljudskih lica

Za vizuelno poetski a ratni film „Prirodna svetlost” mađarskom reditelju i scenaristi Denešu Nađu nedavno je na 71. Berlinalu pripao Srebrni medved za najbolju režiju.

Filmska priča u kojoj autor podseća na potrebu izbora između pasivnosti i preuzimanja individualne odgovornosti u ratnom nevremenu, zasnovana je na romanu mađarskog pisca Pala Zavade. Denešovom filmu posebnu snagu daje estetika vlažne, prirodne svetlosti i atmosfera žitkog blata i maglovitih šuma koji simbolizuju čoveka – muškarca u ratu tokom silaska u nepoznato, kada se pred njim otvara ambis dilema i kada se percepcija o tome šta je dobro a šta je zlo lako izgubi. O tome Deneš Nađ govori za „Politiku” tokom razgovora vođenog putem „Zuma”.

I u svojim kratkim filmovima radili ste sa pejzažima i licima, sada su to pejzaži i lica rata i to Drugog svetskog rata?

Želeo sam da prođem kroz to intrigantno iskustvo baziranja filma na nepomičnim ratnim licima, ili se bar čini da su ona nepomična, kao i na pejzažima povezanim sa licima, pejzažima viđenim nečijim očima. Rekao bih da je to suština ovog filma. Lice koje je stalno prisutno na ekranu i dalje se drži na distanci, gotovo bez ikakvog pokreta, krhko i nepoznato. Moj film ne osvetljava, ne govori, ne priziva sećanja na istorijsku, staru priču. Suština te priče se dešava svuda, sve vreme. Vodi nas do problema da ne vidimo jasno zato što nismo u stanju da jasno vidimo ono što nosimo u sebi. Verujemo da znamo šta je ispravno i pogrešno, ko nije uspeo a ko jeste, verujemo da znamo šta je naš životni zadatak, a moj film tu sliku o samima sebi preispituje pokazujući svu našu krhkost umesto svesti. Krhkost nam je svima zajednička dok je svet ono što nas deli. I danas isto kao i tokom Drugog svetskog rata.

U filmu rat je datost u svojim najekstremnijim oblicima i u njemu je čovek, muškarac o kojem nemamo prethodna saznanja. Nema vaših psiholoških i socioloških intervencija u gradnji likova?

U ovom filmu sam želeo da prikažem čoveka u sadašnjem trenutku, da ga posmatram što je moguće bliže kako neprestano obrađuje stvari koje vidi i doživljava oko sebe, a ne razume ih u potpunosti. Moj junak Ištvan Semetka oseća da rat nije dobar za njega, da to nije njegov rat. Ima loš osećaj i ne zna šta je njegov zadatak u datoj situaciji. Jedino što zna jeste da bi voleo da se što pre vrati svojoj kući, svom selu i zemlji koju je obrađivao i da će tamo nekako preći preko tog neprijatnog vremenskog perioda. Perioda u kojem on kao mađarski vojnik učestvuje sa svojom četom na strani nemačkih nacista u ratu na ruskoj, sovjetskoj zemlji, po ruskim selima. Portret tog čoveka je možda neobičan. Nije me zanimalo da se bavim time šta je on pre radio, šta je preživeo, kakve traume nosi, koje je grehe počinio. Fokusirao sam se na stav u životu koji se neprestano koleba gledajući ovog čoveka ovde i sada. Biti s njim i sve gledati njegovim očima. Očima čoveka koji vidi, ali ipak ne razume viđeno.

Jedna od stvari koje Semetka vidi je i paljenje ambara u kojem su zatočeni svi stanovnici ruskog sela, uključujući i decu.  O tim činjenicama i dan-danas se nerado govori. Koliko su Mađari sada spremni da se osvrnu i na taj deo svoje prošlosti?

Dugo se o tome nije govorilo, a nije se ni mnogo znalo. Mnoge stvari su zataškane tokom posleratnog komunističkog perioda, pripadništva istočnom bloku i potpadanja pod veliki uticaj Sovjetskog Saveza. U ime toga mnoge su stvari prećutkivane, o tome se nije učilo u školama. Danas se o delovima neslavne mađarske prošlosti mnogo više zna, otvaraju se arhivi, pojavljuju se knjige, ali to još nije u dovoljnoj meri. Ima onih koji i dalje ne veruju da su se takve stvari događale.

U vašem glavnom junaku ne postoji osećaj pobune spram hijerarhije i onoga s čim se ne slaže?

Mislim da je Semetka zanimljiv, jer je između dva sveta i postoji neka čudna dvosmislenost oko njega. On nije heroj. On je čovek koji ne želi nikoga da povredi, pokušava da se drži  podalje od nasilja, a istovremeno i da izbegne komplikacije i probleme za sebe. Na osnovu nekih njegovih postupaka mogli bismo reći da je on dobar čovek. Ali, on je i slab čovek. Može li čovek istovremeno biti i dobar i slab?

A može li se vaš junak potpuno osloboditi  odgovornosti u tragičnom događaju u kojem je mogao da učini nešto i pomogne da se izbegne? Kako se može živeti dalje s osećanjem srama i krivice?

Sramota je veoma ljudsko osećanje. Ona znači prihvatanje nečije krhkosti. Moj junak veruje da nije imao drugog izbora. U filmu nisam želeo da završim njegovu priču. Originalni roman se bavi temom srama i preradom prošlosti i u romanu Semetka izvrši samoubistvo nekoliko godina posle rata, jer svoj život nije mogao da vrati na pravi put. U filmu ja samo posmatram čoveka koji nije svestan s kakvim izborima mora da se suoči i otvaram pitanja kako bi se bilo ko od nas ponašao u njegovoj situaciji i koliko bismo bili ranjivi u suočavanju s nepoznatim.

Zašto ste odlučili da svi glumci u filmu budu amateri i naturščici?

Dve godine sam tražio glumce amatere, arhaična seljačka lica, nevina u svojim gestovima, nesvesna u očima, s kožom koja nosi trag vremena. Upoznavanje s njima i njihovim porodicama bilo je veliko iskustvo. To su uglavnom poljoprivrednici koje sam poveo sa sobom hiljadama kilometara daleko od njihovih kuća. Baš kao što su tokom Drugog svetskog rata mađarski seljaci bili regrutovani i poslati na ruski front da se bore. Obukli smo ih u uniforme, vojno ih obučili i odveli u nepoznatu zemlju gde nisu razumeli jezik. Tako je postignuta autentičnost filmske priče. Oni nisu morali da postanu glumci, dovoljno je bilo da budu to što jesu i na kraju se film prilagodio njihovim ličnostima.

(Foto:grafija u filmu je fascinantna, slike prirode kao nemog svedoka ljudske tragedije?

Priroda u filmu ima važnu ulogu. Uvek je blizu, stalno je prisutna, nije prijateljska ni blaga ni ukroćena. Nosi sa sobom neku vrstu ravnodušnosti spram čoveka. Moćna je, ali ne i sentimentalna. Stalni je autsajder, posmatrač ljudskog uplitanja. Ne želi da utiče na ljude, ali utiče na sve. Priroda postaje referentna tačka s koje se ljudski život čini dalekim i prolaznim. Svojom kamerom direktor fotografije Tamaš Doboš je sve to besprekorno uhvatio i izneo.

Gledaoca uvlačite u simboliku realizma sveprisutnošću elemenata vode, zemlje, vazduha, vatre?

Postoji još jedan element, a to je meso. Na početku filma vojnici su istranžirali uhvaćenog losa. U svakodnevnom životu mi smo obično zaštićeni od vode, zemlje, vatre, vazduha. Ako je hladno i vetrovito sedimo u kući ili kolima, kada je kišno koristimo kišobran, kada je sunčano mažemo kreme i stavljamo naočare. S mesom je drugačije, ono je jedno od poslednjih ostataka sirovosti u današnjem svetu. Dodir sa sirovim mesom dok ga kuvamo je kontakt sa sirovom stvarnošću...