Lorens od Arabije u Moskvi

Situacija sa pandemijom je dovela obrazovni sistem u težak položaj. Tradicionalni način predavanja je zamenjen onlajn nastavom, a to je situacija sa kojom prosvetni radnici nemaju iskustva i prinuđeni su da se prilagođavaju u hodu, kako ko zna i ume.

Ovaj tekst se bazira na iskustvu koje sam nedavno imao sarađujući sa univerzitetom MGIMO iz Moskve gde je onlajn nastava, preko zum aplikacije, prvi put organizovana 2020.  Prihvatio sam poziv mog nekadašnjeg profesora Antona Gumenskog da učestvujem na jednom onlajn seminaru gde je moj zadatak bio da pratim rad i aktivnosti studenata, i da po potrebi podstaknem diskusiju ili postavim pitanje kako bi predavanje bilo što bliže živoj nastavi.

Anton Gumenski je osoben kao i njegova predavanja. Kada je meni predavao moralo je da se pročita po jedna glava od zadate knjige o kojoj bi se diskutovalo na sledećem času. Takođe je morao da se pogleda film koji je u vezi sa knjigom o kojoj bi se raspravljalo. Na primer Knjiga Edvarda Saida i film „Lorens od Arabije”. Da bi dobio ocenu student je bio u obavezi da objavi članak na „Vikipediji”. Angažovanost studenata na njegovim predavanjima je bila dobra, što je u onlajn nastavi izostalo.

Na samom početku bilo je jasno da su studenti nezainteresovani za tok predavanja, da su pasivni i da u pravilu izbegavaju diskusiju. Studenti su bili mentalno odsutni i samo „virtuelno” prisutni. Seminar je predviđao pisanje seminarskih radova i čitanje pripremnih materijala kao osnove za praćenje predavanja i diskusiju. Najčešći problem sa kojim se profesor susretao bilo je nepoštovanje rokova za predaju radova ili čak njihov izostanak. Rečju,  sve obaveze su bile zanemarivane pod izgovorom loših internet veza.

Posledično, veliki problem je bio u vezi sa ocenjivanjem studenata u uslovima onlajn nastave. Posle loših iskustava, studenti i nastavnici razumeli su prednosti „živog” predavanja i MGIMO se vratio na klasičnu nastavu.

Ako su iskustva sa onlajn nastavom ovako loša na manje zahtevnim društvenim predmetima, šta se onda događa tamo gde je neophodan laboratorijski, eksperimentalni  rad ili na studijama medicine, stomatologije, veterine, na primer? Ako su sa studentima ovako loša iskustva, kako može izgledati onlajn nastava sa decom u osnovnoj školi ili  u gimnaziji? Kako nastavu mogu pratiti oni koji nemaju računare ili dobre internet veze?

Teško je pouzdano proceniti kakve i kolike štete je pandemija nanela obrazovnom sistemu budući da će se štete videti sa zakašnjenjem. Nejasno je i koliko dugo ova vanredna situacija može trajati i da li će se situacija slična današnjoj ponoviti i na jesen.

Suočene sa krizom bez presedana, vlasti su morale da improvizuju i da spasavaju što se spasti može. Vlasti će imati samo leto da se pripreme za mogući novi talas virusa. Da li je to vreme dovoljno da obrazovne institucije obrade i sistematizuju dosadašnja iskustva sa onlajn nastavom? Da li je napravljeno uputstvo za onlajn ocenjivanje sa ciljem da ono bude što više kao ocenjivanje u klasičnoj nastavi? Ako ništa od ovoga nije urađeno, ko ovim pitanjima treba da se bavi?

Od najvažnije dileme se ne može pobeći – vredi li žrtvovati obrazovanje nekoliko generacija đaka i studenata kako bi se ove niskorizične grupe zaštitile prekidom žive nastave? Bilo bi opasno uljuljkivati se iluzijama da je onlajn nastava magično rešenje i da može zameniti interakciju đaka, studenata i njihovih profesora. Onlajn nastava je poslednje, očajničko rešenje u krajnjoj nuždi, a ne alternativni oblik nastave, koliko god to moderno zvučalo.

Magistar međunarodnih odnosa