Predsedništvo, poslednji čin

Gledajući u Borisava Jovića, Stjepana Mesića i Vasila Tupurkovskog, trideset godina kasnije, jasno je nekoliko stvari: SFRJ nije imala imala nikakvu šansu da opstane, rat je bio neizbežan, a trojica starih momaka koji su sedeli preko puta nas bili su samo tehnički izvođači grobarskih radova. Raka je već odavno bila iskopana, oni su samo nabacali zemlju preko kovčega.

Iracionalnu međunacionalnu netrpeljivost koja je prerasla u mržnju, endemske psihoze, teret istorije, raspad komunizma i Zapad koji je skršio Gorbačovljev SSSR, shvatajući da je Jugoslavija postala previše dominantna na Balkanu i da je treba rastaviti na posvađane državice čija će se netrpeljivost održavati kao konstanta, do dana današnjeg i ko zna još dokle, nisu mogli da spreče ni mnogo jači igrači od Jovića, Mesića i Tupurkovskog.

Ideja „Politike” da ih okupimo ponovo za istim stolom, u godišnjici krvavog raspada, nije bila samo novinarska želja da se otkrije topla voda i eventualno ekshumiraju novi istorijski uzroci rasparčavanja velike zemlje i građanskog rata već da i današnje političke elite na Balkanu obnove gradivo i podsete se kako se moramo konačno odreći kolektivnog usuda koji nas tako neodoljivo spaja: napišite najgori mogući scenario i on će se sigurno dogoditi! Ponovno okupljanje krnjeg predsedništva mogla je da organizuje samo „Politika”. Sa tom činjenicom složili su se i Bora, i Stipe, i Vasil. Sa ostalim medijima u Srbiji i bivšoj Jugi ne bi ni pod kojim uslovima zajedno seli za pravougaoni sto, koji toliko podseća na onaj u nekadašnjem SIV-u. Tako je najstariji list u ovom delu Evrope ponovo pokazao svoj uticaj u vreme ekspanzije televizija, portala i društvenih mreža.

Nije ovde reč o novinarskom likovanju, već o preporuci mlađim generacijama da saznaju nešto više o razlozima zašto smo svi, od Vardara pa do Triglava, bili onakvi, a postali ovakvi!

Avantura organizacije, okupljanja i razgovora sa predsedničkom trojkom pokazala je da je „Politika” ne samo profesionalni već i moralni orijentir kako Srbije, tako i bivših bratskih republika iako je i sama prolazila kroz faze profesionalnog posrnuća u doba kada je Jugoslavijom vladao kolektivni organ.

Deco, na vama je izbor: hoćete li čitati kako se zemlja mekog socijalizma pretvorila u buktinju kada se na nju srušio Berlinski zid, uz nedorasla republička rukovodstva i dezorijentisanu JNA, ili ćete dozvoliti da vas bombarduju informacijama o bračnoj krizi Đoganija starijeg i ulasku Jupitera u znak Riba.

Nedeljama smo održavali komunikaciju sa Jovićem, Tupurkovskim i Mesićem. Do poslednjeg časa očekivali smo i dolazak Bogića Bogićevića, Srbina iz Sarajeva koji je na sednicama predsedništva bio priklonjen trojci iz Ljubljane, Zagreba i Skoplja. Iz zdravstvenih razloga Bogićević nije doputovao iako je bio jedan od najvećih zagovornika nove sednice.

Bora Jović, koji je u ono vreme važio za tvrdog Miloševićevog čoveka, poslat u vrh federacije da pregovara sa teškašem Mesićem, partizanom koji je prešao put do maspokovca, a potom ubačen u Tuđmanov HDZ, sa misijom diverzanta u Beogradu – u početku se nećkao. Jović se, naime, često tokom naših pregovora pitao hoće li se Mesić osećati pobednički u Beogradu. Kada je Bora konačno pristao, predložio je da Stipe i Vasil dođu u njegovo rodno selo Nikšić, u srce Šumadije. Epidemijski razlozi su ipak sprečili putovanje. Šteta, bilo bi dragoceno videti Mesića među Šumadincima.

– Za sve je kriv kralj Aleksandar – rekao mi je Jović uz sočnu psovku, kada sam taksijem došao po njega kako bismo stigli u Hotel „Moskva”. Zbog proklete korone poslednji čin Predsedništva, u koji smo kooptirani Željko Šajn, Marko Albunović i ja, izveden je u sobi kralja Milana. Još se nismo dogovorili koju smo republiku zauzeli. Nekadašnjim komunistima nije smetao monarhistički kutak: Bora Jović je, stasavajući kao političar, uz neophodnu dozu Marksa i Tita, kasnije svoje nekadašnje ideologe iz Srbije, a naročito maršala, optuživao za planski raspad Jugoslavije koji seže čak u Drezden i Četvrti kongres KPJ 1928. godine.

Sa Mesićem i Tupurkovskim pozdravio se udarcem laktom. Razgovor je trajao tri časa, uz povremena verbalna koškanja Jovića i Mesića i uzdržanost Tupurkovskog, koju je stekao kao nekadašnji šef omladine Jugoslavije, sa posebnom privilegijom da i u audijenciju kod Tita dolazi u raznobojnim džemperima. Uzgred, Tupurkovski je spavao u hotelskoj sobi gde je osnovan Olimpijski komitet Srbije. Inače, skopski Džemperovski, kako su ga nazivali, 29 godina je bio predsednik Olimpijskog komiteta Makedonije.

Jović u 93, Mesić u 87. i Tupurkovski u 70. godini – bili su neobično energični i živahni. Razgovarali su o Slobi, Tuđmanu i Ustavu iz 1974, Cimermanu i Kadijeviću, Nemačkoj, Jasenovcu i Oluji, međusobnim, dobro poznatim optužbama za izazivanje rata, o JNA, koja je tražila političkog sponzora, Genšeru i Miteranu... Negde se izgubio general Blagoje Adžić. Zar su ga svi zaboravili?

Bora Jović, za koga se još u ono vreme znalo da je umeo da kaže pokoju Miloševiću, koji ga je potom počistio jer mu je zamerao što Miru Marković iz bračne sobe uvlači u politiku – bio je godinama potcenjen. U ovakvoj formi, međutim, danas bi glatko prošao cenzus.

Mesić i Tupurkovski vozili su se po Beogradu pod rotacijom, što ih je podsetilo na dane kada su imali iluziju da odlučuju o našim sudbinama. Ali, dok su šetali, niko ih nije popreko pogledao. Mesić je konstatovao kako u Beogradu, u koji je došao da rasturi Jugoslaviju, nije čuo nijednu ružnu reč. „Beograd je bio i ostao balkanska metropola, pravi kosmopolitski grad”, rekao je, uz još nekoliko sočnih tračeva iz doba njegove misije u prestonici Srbije. Kada ga je onomad napustio, zaboravio je odela.

Posetili su „Politiku”. Pred svaku sednicu predsedništva su je čitali, a sada će konačno biti pročitani. Želeli su da posete restoran „Novak”, nadajući se da će im se posrećiti i da će sresti sportskog vladara sveta – Novaka Đokovića. U bašti ih je dočekao Noletov otac Srđan, žaleći što je rasturena najdivnija zemlja na svetu. Zvala se Jugoslavija.

– To vam kažem kao srpski patriota. Šteta što ja nisam bio član predsedništva – rekao im je otac broja jedan.

Priredio im je večeru, a potom je Tupurkovskog i Mesića uveo u trezor gde se čuva najveće blago srpskog i svetskog sporta – 18 originalnih Novakovih pehara sa grend slemova. Mesić i Tupurkovski priznali su da osećaju da je Nole i njihov, ne samo naš. Kao što je to nekada bila i SFRJ. Zalagali su se za njen raspad, ali kao da ih osećaj kajanja, posle toliko godina, nije napustio.

Odlazeći, Jović je greškom uzeo naš poklon namenjen Mesiću, a Mesić dar za Jovića. Otkriću vam jednu tajnu. Bora me je zamolio da predam njegovu knjigu „Velika prevara” Mesiću i Tupurkovskom. Kako sam morao da pogledam u posvete, da ne pogrešim krajnjeg korisnika – pročitao sam ih. Obećao sam da ću ih čuvati samo za sebe. Verujte mi na reč, ništa nije onako kako na prvi pogled izgleda!