Francuski Stari grad i povratak Vilsona

Kada bi danas neko pitao građane ko su najveći politički prijatelji Srbije, verovatno da bi se dobar deo njih pošteno zamislio pre nego što bi dao odgovor. Pre svega zbog toga što su još prilično sveža sećanja iz 20. veka u kome su našoj zemlji, u zavisnosti od političkih okolnosti, iste države u jednom momentu bile bliski saveznici, a onda i protivnici. Mnogi bi na prvu loptu danas verovatno rekli da su politička desna ruka Srbije Rusija ili Kina, naročito zbog podrške u vezi sa kosovskim pitanjem, ali i zbog i velikih ekonomskih projekata poslednjih godina.

Ali, ako bi se samo na osnovu uličnih tabli glavnog grada sudilo o tome koga Beograd smatra najvećim saveznicima Srbije, zaključak je prilično drugačiji. Bez obzira na sva politička razmimoilaženja poslednjih decenija, Beograd nekadašnje savezništvo i podršku pre svega ne zaboravlja Francuskoj.

U centru grada po toponimima, vojskovođama i političarima Zemlje galskih petlova ime nosi više ulica – Žorža Klemansoa, Pariska, Francuska, Poenkareova, Franša d’ Eperea, a poslednju među njima ne tako davno dobio je general Pjaron de Mondezir kada je Ulica Tadeuša Košćuška podeljena na dva dela od kojih je gornji poneo ime pomenutog francuskog vojskovođe. Jasno je, zahvalnost Beograda Francuskoj najviše se odnosi na savezništva s početka 20. stoleća. O tome svedoči i Spomenik zahvalnosti Francuskoj na tvrđavi koji se, zanimljivo, nalazi nedaleko od ambasade Francuske i raskrsnice ulica Pjarona de Mondezira i Pariske. Poslednju pomenutu ulicu treba istaći i zbog još jednog neobičnog detalja – Pariska je specifična po tome što „tera kontru” ostalima jer su svi ulični brojevi u njoj, i parni i neparni, nanizani na jednoj strani, a ne na suprotnim, zato što je na njenoj drugoj strani jedini „sused” – tvrđava.

Da i pored turbulentnog kraja 20. veka i istog takvog početka 21. stoleća (kada se govori o međusobnim odnosima) Srbija ipak ne zaboravlja raniju političku podršku i savezništva, svedoči i primer ulica koje su imenovane u čast SAD i njenih lidera.

Pa tako centralne gradske ulice krase table – Ruzveltova, Džona Kenedija, Džordža Vašingtona, a od pre nekoliko godina glavni grad ima i Bulevar Vudroa Vilsona, trenutno najveću saobraćajnicu u „Beogradu na vodi”, nazvanu po nekadašnjem američkom predsedniku. Ovaj američki lider svojevremeno je nedaleko od te lokacije imao i trg, jer je kao Vilsonov trg u prvoj polovini 20. veka bio poznat današnji Savski trg, na čijem dodiru sa Karađorđevom se nekada nalazio i hotel „Vilson” („Vašington”), raskošna zgrada koja je vrlo oštećena u Drugom svetskom ratu i koja decenijama posle toga i dalje propada. Šta će sa tim zdanjem biti i dalje se ne zna, ali zato je pre nekoliko godina najavljeno da će Vudro Vilson dobiti spomenik na istoimenom bulevaru u Savskom amfiteatru.

Poslednjih godina osim dizanja spomenika mnogim ličnostima, jednako je aktuelna i moda preimenovanja gradskih ulica, proterivanje tabli sa imenima onih koji se više ne smatraju našim saveznicima, braćom i prijateljima. U naletu preimenovanja, čini se, najbolje, kao saveznik, prolaze Rusi.

Odavno Beograd ima Rusku ulicu, a od pre nekoliko godina na Novom Beogradu stoje table sa imenima generala Ždanova i maršala Tolbuhina, sovjetskih vojskovođa. Oni su svojevremeno imali svoje ulice u najužem centru grada, ali te saobraćajnice su u međuvremenu preimenovane. Ali, zato se od pre nekoliko godina u samom centru, prekoputa dvorskog kompleksa, nalazi i spomenik ličnosti iz presovjetske ere – caru Nikolaju Romanovu. To obeležje bilo je poklon Ruske Federacije našoj zemlji.

Ne tako davno u „Beogradu na vodi” ulicu je dobio i sovjetski vojnik Nikolaj Kravcov koji je učestvovao u oslobađanju Beograda 1944. Mnogi Beograđani i dalje ne mogu da zapamte ko je tačno ta ličnost, ali su samu ulicu zato vrlo brzo zapamtili zbog važnog autobuskog stajališta.

Posebno je, čini se, zanimljiv pogled na mapu grada između Novog Beograda i Surčina jer gotovo jedna do druge u tom delu nalaze se ulice nazvane po pojedinim članicama Evropske unije koje ne priznaju samoproglašenu nezavisnost južne srpske pokrajine Kosova i Metohije.

Tako su se na malom prostoru smestile Španska, odmah do nje Slovačka, a nekoliko ulica odatle i Kiparska. Grčka, koja takođe dosledno ne priznaje nezavisnost KiM, ulicu ima nešto dalje od tri prethodne pomenute, ali zato Rumunija, peta članica EU koja ne priznaje kosovsku nezavisnost, ulicu nema u našem glavnom gradu iako ju je nekada imala. Po ovoj zemlji nekada se zvala dedinjska ulica koju decenijama znamo kao čuvenu – Užičku.

Ali, zato Srbija koja godinama ističe kako joj je cilj upravo ulazak u EU, na mapi beogradskih ulica razmišlja o evropskoj budućnosti. Tako je po Briselu, svojevrsnom političkom centru EU, nazvana ulica u „Beogradu na vodi”.