Na šta ćemo potrošiti 60 evra

Kada se kaže da država treba da interveniše delom, a ne rečima, misli se zapravo da nešto plati ili isplati. Naša država nije izuzetak. Prošle godine isplaćena je novčana pomoć punoletnim građanima od 100 evra, a ove, najavljena pomoć od 60 evra. Računica novčane pomoći je prosta. Ako primanja potrošača padaju ili postaju neizvesnija i oni će trošiti manje. Oni koji bez njih ostanu nemaju šta ni da potroše. Povratno, to vodi još manjim primanjima i većoj neizvesnosti što ekonomiju vodi u spiralu sve dubljeg propadanja. Vanredni novčani stimulans jača poverenje i osećaj sigurnosti građanima da država ima sredstava, da ekonomija ima oslonac u državi, i da mogu da nastave da troše. Lična potrošnja građana je fundamentalno važna jer apsorbuje dve trećine našeg bruto domaćeg proizvoda, bez nje nema pokretanja ekonomije.

Predsednik Bajden je finalizirao svoj plan direktne novčane pomoći građanima SAD. Pre njega je to prvi učinio bivši predsednik Tramp – 1.200 dolara za pojedince i 500 dolara po članu domaćinstva mlađem od 16 godina. Puni iznos pomoći primili su samo pojedinci sa primanjima do 75.000 dolara godišnje (njih je 88 odsto). Novi predsednik je izdašniji – 1400 dolara po pojedincu i članu domaćinstva.

Isplata novčane pomoći je dobra prigoda da se podsetimo da država može da vodi ekspanzivnu fiskalnu politiku na dva načina – rastom potrošnje ili smanjenjem poreza. Za ovim drugim se kod nas retko kada poseže. U vreme krize ni jednog ni drugog nema bez zaduživanja države.

Našim građanima je sve ovo novo i drugačije. Nalik ličnom (nepostojećem) iskustvu povraćaja plaćenog poreza. Odgovoran građanin koji je sam (porez na imovinu, PDV), ili neko drugi za njega (porez na zarade), plaćao poreze može da primi nazad deo plaćenog poreza, što je i fin gest obzirnosti države prema revnosnim poreskim obveznicima. Širina isplate aktuelne novčane pomoći više asocira na čin povraćaja poreza. Zašto bi ova isplata mogla biti dobra?

Država može da troši novac na izgradnju infrastrukture i pružanje esencijalnih usluga (zdravstvo, obrazovanje), ali ne može da troši novac baš na svaki proizvod ili uslugu, a ni esencijalne usluge nisu pokrivene u celosti. Nezamislivo je da država trebuje usluge frizerskih salona, ugostiteljskih objekata, firmi koje se bave zabavom i rekreacijom itd. Pa čak i tamo gde država angažuje firme za određene usluge, kao što su usluge održavanja voznog parka, retko kada će se desiti da preduzetnici i mala preduzeća dobiju taj posao. Njihovi kupci su obični potrošači od čijeg rasta kupovne moći pružaoci ovih usluga mogu imati koristi.

Novčanom pomoći država građanima poverava važnu misiju. Vlada pažljivo kroz budžet planira kako da potroši i kome da opredeli sredstva. Ali ta potrošnja nije uvek idealna. Građanima je poveren zadatak da sami izaberu predmet potrošnje. Preko građana sredstva dopiru do privrednih subjekata kojima su potrebna, i to na racionalniji i pravedniji način – kada država isplaćuje direktnu pomoć preduzećima ona ne pokreće njihovu proizvodnju i ništa se ne dobija zauzvrat, a kada potrošači kupuju novčanom pomoći oni ekonomično biraju i plaćaju proizvod ili uslugu koju zaista dobijaju. Ipak, ako se ograničavajuće mere nastave malo je verovatno da će novac stići do onih koji su najviše pogođeni.

Građani mogu stimulisati domaću ekonomiju potrošnjom dobara i usluga proizvedenih u zemlji. Građani mogu platiti deo redovnih računa i time izbeći svoje padanje u docnju a isporučioca usluge u nelikvidnost. Građani mogu otplatiti deo skupog bankarskog duga koji vuku za sobom iz meseca u mesec. Građani mogu povećati svoju potrošnju inostranih proizvoda, zato je važno razumeti da svaka pomoć građanima u zemljama važnim trgovinskim partnerima ima sekundarni pozitivan efekat na našu proizvodnju (američkom paketu pomoći raduje  se ceo svet). Naposletku, građani mogu zadržati novac kod sebe za pokriće vanrednih troškova.

Linearna novčana pomoć građanima je transparentan potez države bez presedana. Drugi oblici finansijske podrške države ni izbliza nisu toliko transparentni. Sada svaki građanin tačno zna koliki je iznos novčane isplate dobio svaki drugi građanin od države. Bilo bi korisno da nešto od ove transparentnosti opstane i nakon krize, a i pomoglo bi državi u zaštiti od optužbi za korupciju.

Pitanje svih pitanja novčane pomoći – šta primaoci zaista čine sa njom? Analize u SAD pokazuju da će 73 odsto građana svoju novčanu pomoć pohraniti u štednju i da će podsticaj ekonomiji zapravo izostati. Štednja naših građana u 2020. je porasla sa 11,3 na 11,86 milijardi evra. Relevantni i pouzdani podaci o tome kako su naši građani potrošili već dobijenu novčanu pomoć ne postoje. Možda je zato sada dobar trenutak da pametno isplaniramo šta bismo sa 60 evra, pa da ih potrošimo u korist naše ekonomije.

Direktna novčana pomoć je politički lukrativna. Građani SAD široko odobravaju novčanu pomoć. Prema istraživanjima javnog mnjenja 78 odsto građana je odobrava, dok ceo paket pomoći predsednika Bajdena, čiji je ona deo, odobrava tek 68 odsto. Ako je tako, treba li razmišljati o alternativi?

Vanredni profesor, Ekonomski fakultet u Beogradu