Tamo gde na nebu nema duge

Kada već na najavnoj špici pročitate da je film posvećen deci prinuđenoj na rad (njih 152 miliona) i svima onima koji se bore za njihova prava, srce već tada zaigra. Još kad uz to imate predznanje da su „Deca sunca” novo delo slavnog iranskog reditelja Madžida Madžidija, koji već tri decenije snima delikatne a živahne filmove o deci u Iranu, kroz koje zapravo mnogo šta kaže o odraslima i zemlji u kojoj živi i stvara – onda je radost gledanja još veća.

Madžidijevoj „Deci sunca” je na prošlom Venecijanskom festivalu pripala nagrada „Marčelo Mastrojani” za najboljeg mladog glumca (Ruholah Zamani, glavni glumac), film je bio i zvanični iranski kandidat za nagradu „Oskar” uz obezbeđenu distribuciju u bioskopima SAD, a srpska premijera događa se na Festu u glavnom takmičarskom programu.

 Autor filmova kakvi su, recimo, njegov „Otac”, „Boja neba”, „Pesma vrabaca”, „Iznad oblaka” ili istorijski spektakl „Muhamed, božji izaslanik” – u kojem je scenografiju radio naš proslavljeni scenograf Miljen Kreka Kljaković, o čijem je liku i karijeri snimljen film što će biti prikazan na kraju festivala – sada nam priča o deci bez roditeljske brige primoranoj na rad i sitne zločine kako bi preživljavali i prehranjivali porodicu. U centru priče je dvanaestogodišnji Ali i njegovi drugari, koji se upisuju u školu nazvanu „Deca sunca”, pod čijim se okriljem besplatno obrazuju radnička, sirotinjska, izbeglička i deca s ulice, a ona sama se kao dobrotvorna ustanova izdržava samo od donacija. Motiv upisivanja u školu ove malene „bande” nije želja za znanjem, već sa eksploatatorskim gazdama dogovoren posao iskopavanja „blaga” u tunelima ispod školskih podruma.

Ono što se pred gledaocima otvara je oštroumno postavljena i sprovedena humanistička drama, žustra i okretna, sjajno i kontrolisano snimljena i odglumljena. Drama o prerano odrasloj deci sposobnoj da se snađu u svakoj situaciji u kojoj u tom uzrastu zapravo nikada i ne bi trebalo da se nađu. Madžidi ih ne mazi i ne ugađa im, portretiše ih onako nesavršene i u zabludama baš kao što su to i odrasli, ali sa mudrošću dozvoljava gledaocu da uroni i u tu dečiju spontanost i fleksibilnost uz pomoć koje i opstaju...

U glavnom takmičarskom programu Festa je i još jedan nagrađeni „venecijanski film” (nagrada za najboljeg glumca u programu „Horizonti”) i još jedan koji se našao u najužem krugu nominovanih za 93. Oskara. Tuniski film „Čovek koji je prodao svoju kožu” autorke Koter Ben Hanije, koji se poput Madžidijevog filma tematski dotiče podneblja gde na nebu nema duge. Koterin film govori o Siriji. Ili tačnije: o eksploataciji sirijskih izbeglica i ratnoj situaciji u ovoj zemlji, eksploataciji izbegličke krize, o zapadnjačkom kapitalizmu, političkoj represiji i nadasve o licemerstvu takozvane (belo)svetske umetničke elite.

U formi satire i sa obrisima živopisne moderne basne (umesto životinja junaci su ljudi) Koter Ben Hanija priča nam o sudbini Sirijca Sama, kojeg će životne okolnosti razdvojiti od voljene devojke i porodice, i o njegovom sudbinskom susretu sa slavnim evropskim vizuelnim i performans umetnikom kojem će, zarad obezbeđivanja evropske vize, i bukvalno prodati kožu. Tačnije – potpisaće ugovor s kojim će on, zajedno sa svojim iscrtanim leđima postati skupi muzejski eksponat i predmet aukcija na kojima će se s vrtoglavim iznosima za njega i njegovu iscrtanu kožu nadmetati dekadentni i ekscentrični američki bogataši.

Ovo je film moćne višeslojne priče i to je njegov najvažniji i najsnažniji adut, koji često ostavlja bez daha i spontano nameće gledaocu razmišljanje o dehumanizaciji apatije sveta spram međunarodne izbegličke krize. O umetničkoj, intelektualnoj i političkoj eksploataciji sirijskih izbeglica u tim zemljama „prvog sveta” da i ne govorimo. Snaga „Čoveka koji je prodao svoju kožu” ne leži u rediteljskim postupcima i odlukama – režija je, iako evidentno strasna, prilično diskutabilna – niti u glumačkim izvedbama (osim glavnog junaka). Monika Beluči u ulozi manipulativne i uticajne agentkinje umetnika i umetnina u ovom filmu je dala jedan od svojih najbleđih performansa.

Takmičarima za Nagradu „Beogradski pobednik” u glavnom programu 49. Festa pridružuju se i na 61. Solunskom festivalu nagrađeni filmovi – mađarski „Pripreme za zajednički život na neodređeno vreme” Lili Horvat i „Noć kraljeva” Filipa Lakota, autora iz Obale Slonovače. I jedan i drugi zavređuju pažnju filmofila i konzumenata Festa. Horvatova u svojim „Pripremama...” u formi romantične drame govori o moći ljubavnih iluzija, otvara pitanja proverljivosti ljubavi, projekcija naših unutrašnjih maštarija, sitnih zabluda, vodeći gledaoce kroz uzbudljivu a neistraženu teritoriju ljudskih želja.

Poput Šeherezade iz „1001 noći” i glavni junak dramom i fantazijom obojene surove zatvorske priče Filipa Lakota u „Noći kraljeva” spasava svoj život neprekidno pripovedajući priče zatvorenicima u čuvenom zatvoru u Abidžinu (Obala Slonovače), u kojem se upravlja obredima i po nepisanim zakonima. Iz minuta u minut Lakot vodi i svoje junake i gledaoce filma kroz rukavce velike bajke o vizijama i halucinacijama kroz koje se drevni mitovi pretvaraju u talismane protiv smrti i ujedno otkriva sva mističnost univerzuma afričkog kontinenta – uzbudljiv i intenzivan film koji treba da se nađe i na redovnom repertoaru srpskih bioskopa.