Potrošački stampedo i moralna graja

Fotografije i snimci iz tržnog centra „Ušće” na kojima se (po ko zna koji put) vidi stampedo zajapurenih „dvonožaca” koji hrle da stignu do mesta na kome ih čeka vaučer vredan 3.000 dinara izazvao je veliku pozornost medija i dežurnih evaluatora koji su osudili ovakvo ponašanje.

Za razliku od klasičnog stampeda u kome ljudi ili životinje bezglavo jure u neodređenom pravcu, ovde je cilj jasan – stići prvi kako bi se obezbedila obećana nagrada – potrošački vaučer.

To nije čudno s obzirom da je za savremenog čoveka potrošnja podjednako važan instinkt kao što je za četvoronošca spasavanje sopstvenog života. U oba slučaja, dakle, stampedo je posledica instinktivnih radnji koje podstiče rad hormona, a ne svesna odluka ili promišljen plan.

Kako se dogodilo da je potrošnja postala instinktivna radnja koja se otrgla civilizovanom ponašanju. S tim da ovde nije reč o potrošnji koja treba da zadovolji egzistencijalne potrebe koje dele život i smrt – o čemu svedoče bezbrojne situacije u kojima socijalistički čovek strpljivo čeka u redu za crni hleb i zejtin?

Za razumevanje ovog fenomena nije dovoljna samo kritika potrošačkog društva u kome se izjednačava „imati” i „biti”. Potrebno je uočiti da savremeno društvo svoj opstanak zasniva na potrošnji. Nekada je ključni problem svih društava bio kako proizvesti dovoljno robe da se zadovolje potrebe ljudi, a danas je ključni problem kako prodati ono što se proizvede da bi se proizvodni ciklus nastavio.

Da bi se to omogućilo potrošnja je umnogome svedena na instinktivni nivo. Reklame, posebno one upućene deci, osmišljene su tako da probude iracionalne porive.  „Zgrabi”, „Budi ono što jesi”, „Kada si gladan nisi sav svoj”, „Još” itd., samo su neki od primera koji pokazuju da njihov cilj nije promocija proizvoda nego buđenje iracionalnih poriva. Sličan efekat se postiže kada se potrošnja povezuje sa tabu-temama kao što je seksualnost. U svim tim slučajevima glavni cilj je razobručavanje instinktivnog ponašanja.

Ali oslobađanje nagonskog nužno podrazumeva uklanjanje naslaga civilizovanosti. Civilizovanost, u suštini, nije ništa drugo do potiskivanje i kontrola nagonskog. Ta kontrola nekada podrazumeva odlaganje prirodnih potreba, nekada njihovo estetsko preoblikovanje, a neretko potčinjavanje individualnih potreba opštem interesu. U svakom slučaju, međutim, civilizovanost podrazumeva sve suprotno imperativu da se sada i odmah zadovolji nagonska potreba i strast.

U biti, nebitno je o kakvim se porivima radi. I plemenita strast kao što je divljenje nečemu ili nekome koju, na primer, pokazuju grupe fanova, ili želja da se naprečac osudi i kazni neko nepoželjno ponašanje – tako tipično za tzv. tviter zajednicu, mogu poprimiti izraz necivilizovanog ponašanja. U tom smislu, podjednako je bilo odvratno slušati i čitati komentare moralnih procenitelja koji su ovu priliku iskoristili da daju oduška svojoj instinktivnoj mržnji prema svemu što ne razumeju.

Jedva da se mogla uočiti bitna razlika između stampeda neobuzdanih potrošača i moralne graje i verbalnog stampeda koju je proizvela navodna odvratnost prema necivilizovanom ponašanju, a zapravo intelektualna tupost, dnevno politikanstvo i ničim potkrepljena moralna uzvišenost plejade dušebrižnika koja se javila povodom ovog slučaja.

Još jedna tema, povezana sa nagonima i civilizovanjem, pojavila se protekle nedelje. Reč je o sve učestalijim pokušajima da se relativizuje seksualno nasilje.

Nametanje sopstvene volje drugom biću je univerzalna pojava. Ispoljava se u svim sferama života uključujući i seksualne odnose, a ključna razlika je u tome da li se volja nameće prisilom (stvarnom ili pretnjom) ili uz dobrovoljni pristanak podređene strane. Veber je objasnio da se tuđa volja može dobrovoljno prihvatiti bilo usled uverenja u posebnost onoga čijoj se volji neko podređuje, bilo pod pritiskom običaja, ili usled saglasnosti sa opšteobavezujućim pravnim normama.

Ako ovu tipologiju primenimo na našu temu, lako je uočiti da se slobodni seksualni odnosi uglavnom baziraju na harizmatskoj osnovi koja podrazumeva „pokoravanje” usled uverenja u posebnost partnera. U braku, osim toga, seksualni odnosi se zasnivaju i na običaju. Postavlja se, međutim, pitanje na čemu se zasnivaju inkriminisani slučajevi seksualnih odnosa o kojima ovih meseci bruji domaća javnost?

Bez obzira na to da li je reč o silovanju, podvođenju, prostituciji ili zloupotrebi položaja – ništa od navedenog nije zasnovano ni na jednom od pomenutih dobrovoljnih oblika „pokoravanja”, a posebno ne na opšteprihvaćenim pravnim normama.

Sve češće se, međutim, mogu čuti relativizacije kako se „pod uticajem Zapada” guše „prirodni” ljudski nagoni, pa će tako, brinu se ocvali Don Žuani, i udvaranje postati zabranjeno.

Međutim, nema ničeg neprirodnijeg, a istovremeno manje civilizovanog od „udvaranja” zloupotrebom društvenog položaja. Druga je stvar da li je to, pod uticajem različitih okolnosti, postao običaj koji se zbog toga više i ne vidi kao problem, već se kao problem želi prikazati sputavanje tih „prirodnih” nagona.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu