Malo mita, mnogo smeha

Animacija je čista i živahna, okruženje i scenografija predstavljaju direktan omaž kineskoj arhitekturi i umetnosti slikanja pejzaža, stilovi borbe svakog junaka ponaosob domišljato su izvedeni, a autori su se potrudili da prostudiraju azijske borbeno-herojske filmove (kung-fu serijali) kako bi u animiranoj verziji istih postigli na što većoj uverljivosti. Uz dodatke razoružavajućeg humora i primesa slepstik-komedije dugometražni animirani film „Kung-fu panda” Džona Stivensona i Marka Ozborna („Drimvorks”) sasvim je pristojno filmsko delo koje podjednako može da nasmeje i razgali i mladu i staru publiku.

 Naravno, svako ko je od američkog filma utemeljenog na drevnoj kineskoj kulturi i mitu kao i na popularnim kung-fu delima iz sedamdesetih godina prošlog veka, očekivao nešto više, ostao je kratkih rukava. Simpatični crtać „Kung-fu panda” nije odmakao dalje od puke zapadnjačke (američke) fascinacije istočnjačkom kulturom i filmovima (posle onih sa potpisom Brusa Lija i filmovima „Pritajeni tigar, skriveni zmaj”, „Heroj”, „Kuća letećih bodeža”...) i fascinacije „američkim snom” iza čega se krije i osnovna (i jedina) poruka ovog filma. A ona glasi: „ukoliko veruješ u sebe – možeš postići sve”, čak i ako si kineska panda sa viškom kilograma, ali i viškom lenjosti i trapavosti.

 Upravo takav je i glavni finski junak – panda Po (glasovno ga je oživeo Džek Blek) od oca gusana (?) – gospodina Pinga (Džejms Hong), nespretni „momčić” što iz kuhinje porodičnog seoskog restorana pogleduje ka brdu i zamku ratnika koji vladaju neobičnom veštinom kung-fu što ju je izumeo master Ugvej, inače kornjača, a učenicima je prenosi master Šifu (Dastin Hofman). Po je vazda negde između lomljenja tanjira i prosipanja supe po gostima i sanjarenja da i sam jednog dana postane Zmaj Ratnik – vrhunski majstor kung-fua. I upravo na kontradikciji njegovog izgleda i njegovih htenja Stivenson i Ozborn, pomalo jeftino ali efektno i uspešno, grade oslonce komedije dok izvorište akcije pronalaze u okrilju zamka, među grupom zvanom Besna petorka. Nju čine Tigrica (A. Džoli), Majmun (Dž. Čen), Zmija (L. Liju), Čaplja (D. Kros) i Bogomoljka (S. Rodžin), a svako od njih predstavlja po jedan stil kung-fua i gotovo ništa više. Dalje od toga dvojac Stivenson–Ozborn ne zalaze. U drugom delu filma glavni oslonac priče je na odnosu Poa i master Šifua i na pojavi nekadašnjeg Zmaja Ratnika, snežnog tigra Tai Lunga (I. Mekšejn) koji je zatočen jer je svojevremeno dobro zamenio zlom. Vrsno kadrirane scene Poovog treninga uz komentare mrzovoljnog master Šifua (retka vrsta minijaturne crvene pande) razgaljujuće su i dragocene, a njegov obračun sa Tai Lungom čini veliki filmski finale, sav u stilu visokobudžetskih holivudskih akcionih filmova u kojem igraju velike zvezde. Ništa, dakle, od budističke skromnosti.

 Ceo film, osim uvodnih scena Poovog sna koje su rađene ručno, akvarelom u stilu pozorišta senki, animiran je kompjuterskom digitalnom tehnikom zbog čega gledalac može da ima utisak da ga proganja fenomen već viđenog. No, ni to mnogo ne mari. Toliko je ova stvar pitka, duhovita, vesela i gledljiva da se sva ponuđena površnost s lakoćom zanemaruje.