Soljenje rana, bez srama i stida

Gospodine Radomiroviću,

Domaća vlast i NATO ubili su 16 radnika RTS-a; domaća vlast ih je podmetnula da poginu, a NATO bacio bombe – dvostruki zločin. Šta mislite koji više boli?

Navodim vaše reči: „Neka nam Janić kaže jesu li mozak Miloševićevog aparata bili (....)”, pa onda ređate imena, zanimanja i godine nastradalih radnika, uzimajući ih za svedoke svoje teze da je za njihovu smrt kriv samo NATO, ne i domaći zločinci. Solite bez stida po nezaceljenim ranama, koje nisu prestale da krvare.

Znate li šta su za nas ta imena? Ta imena, njihove slike, njihove rane su svetinja, ikone, i ona se kao takva izgovaraju i stavljaju  na određeni pjedestal, u određenim prilikama. Kad biste pred sobom imali četrnaest obdukcionih nalaza i isto toliko slika (dve nedostaju, jer su dve žrtve bukvalno dezintegrisane, postale prah, i odnete kranovima u Vinču i zabetonirane), sva ta imena izgovarali biste u crkvi uz naklon.

Umesto toga, vi izvikivanjem tih imena pokušavate da svom tekstu date težinu. Nije li to sramno! Zar vas nije sramota da se posle dvadeset godina služite žrtvama za lično promovisanje. I odakle vam pravo da ih vređate?

A sad vas pitam kao člana UNS-a čije se sedište nalazi na 300 metara od RTS-a:

– Šta ste radili kada su 22. aprila 1999. vatrogasci postavljali oko RTS-a žute trake? Zar niste u tome videli opomenu? Zašto ste ćutali?

– Zašto ste godinu i po dana nakon bombardovanja RTS-a čekali da vas porodice žrtava podsete kako Milanoviću, Komrakovu i drugima nije mesto u vašoj organizaciji i na njenom čelu?

– Gde ste bili kada su porodice pokrenule tužbu protiv zemalja NATO pred sudom u Strazburu, a protiv Dragoljuba Milanovića i ostalih pred sudom u Beogradu? Ćutali ste i na jedno i na drugo.

– Gde ste bili za vreme osamnaest sudskih pretresa protiv Milanovića, kad je na kraju i pobegao od izvršenja kazne? Zašto ga niste tražili, zašto ga niste našli?

– Gde ste bili kada je ministar pravde Stojković bez ikakve sudske odluke hteo Milanovića da oslobodi zatvorske kazne? Niste nam prišli, niste nam se pridružili.

– Zašto ste ćutali kada su porodice 2003. uspostavile kontakt sa Anrijem Binelom i tada saznale da su i general Jovan Milanović i mnogi drugi znali da će televizija biti bombardovana?

– Ćutali ste i kada je Radio Slobodna Evropa objavio izjavu Dragane Kuzmanović, visokog funkcionera JUL-a, da je tokom njenog dežurstva u noći bombardovanja stiglo upozorenje da će zgrada biti gađana i da ljudi izađu. Jesu li članovi UNS-a i vi lično krenuli tim tragom, jesu li išta istraživali? Ako niste, zašto?

– Sećam se odlično kada je UNS poslao prvo cveće na spomenik žrtvama sa RTS-a. Bilo je to 2011. Prethodno je UNS tri meseca vršio pritisak na porodice, obmanjujući ih da se imena njihovih najmilijih nalaze na spomeniku izginulim novinarima u Vašingtonu, i da bi 23. april, dan stradanja tehničara RTS-a, zato  trebalo pretvoriti u Dan sećanja na sve novinare. Nismo prihvatili.

– Bivši direktor „Politike” Hadži Dragan Antić 29. septembra 2016. izjavio je da ga je NATO opomenuo da će „roknuti ’Politiku’”, a da je tada i „Milanović dobio istu poruku”. Antić je veliki broj svojih zaposlenih oslobodio rada, dok je Milanović svoje ostavio da rade, i to pod radnom obavezom. Tu radnu obavezu nije im nametnuo NATO, a oni sami pogotovu „nisu rešili da budu u smeni te noći”, kako što vi g. Radomiroviću bezočno tvrdite. Kome se preporučujete s takvim tvrdnjama?

– Grad Beograd 2012 . raspisao je konkurs za konzervaciju zgrade i njeno pretvaranje u muzej. Završen je konkurs, određena budžetska sredstva, ali od konzervacije ni traga ni glasa. Jedan od direktora nedavno je primetio da mu cigle već padaju na glavu, a na poprištu tragedije parkiraju se vozila. Sada je maj 2021, a ni UNS ni Sindikat novinara nemaju na to šta da primete.

Ovde sam pomenula samo nekoliko stvari koje su mi prve pale na pamet, ne ulazeći namerno u one najozbiljnije. Ali vi ćutite o svima, sve vreme; još nisam videla da ste se pozabavili bilo čim, ostavivši i žrtve i njihove porodice sasvim usamljenima u njihovoj borbi za istinu.

Pa evo sada prilike da vas pitam: Kada ste, kome i gde poslali pismeni zahtev, sa datumom, delovodnim brojem, tekstom,  koga ste tužili i kome obraćali, u kontekstu svoje navodne brige za istinu i pravdu poginulih radnika?

U poslednje vreme često govorite o tom događaju, između ostalog i u emisiji TV Novi Sad „Sučeljavanja”. Ali šta vas je nateralo da o tome prethodno ćutite 20 godina i zašto je važno da baš sada o tome govorite, i to na ovakav način. Jer vi ne kažete, g. Radomiroviću, da je za smrt naših najmilijih „kriv NATO”, vi kažete „ kriv je samo NATO”. Milošević, njegovi generali i njegovi novinari nisu.

Naše više ne dirajte. Dovoljno ste ih povredili. I njih, i nas. Ukoliko vas, pak, zanimaju činjenice, preporučujem vam da pročitate knjigu „Tišina u Aberdarevoj” Zorana Janića.

* Majka jednog od poginulih radnika, učiteljica u penziji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista