Istorija u kadru ratnog snimatelja (VIDEO)

Prizren, maj 1999. godine, NATO agresija je u jeku. Ekipa „Zastava filma”, mali tim okupljen oko vojnog snimatelja Mirka Lukanovića, pokušala je da se malo odmori, nakon više od mesec dana snimanja ratnih strahota. Iznenada je odjeknula eksplozija, ovog puta na udaru se našlo romsko naselje, nikome nije jasno zašto.

– Na mestu bombardovanja bili smo odmah, pre spasilačkih ekipa, pa smo istovremeno snimali i izvlačili mrtve i povređene. Dok smo radili dva posla, moj kolega snimatelj iz Grčke ostavio je kameru i plakao. Ispod ruševine ugledali smo nečiji lakat. Posle otkopavanja pojavila su se usta, a nakon nekoliko minuta i cela glava, za koju nismo znali da li je na telu. Čovek je, na sreću, počeo da se trese i polako dolazi k sebi. U blizini se čula vriska, poput dečijih jauka. Ipak, ispostavilo se da je reč o jaretu, koje smo takođe spasili – seća se Lukanović tih ratnih prizora koje je snimio.

On je bio svedok mnogih sličnih događaja i autor je nekih od najdramatičnijih i najemotivnijih kadrova iz tog rata, snimio je stravične posledice bombardovanja Niša kasetnim bombama, ali i ratno venčanje nedaleko od prve linije fronta, granice prema Albaniji.

Dokumentacija koja je ostala iza našeg sagovornika koji uskoro ispunjava uslove za penziju, pravo je blago – posebno snimci iz ratova devedesetih godina prošlog veka. Takođe i oni iz mirnodopskog vojničkog života koje je zabeležio i kao snimatelj emisije „Dozvolite”, koja se radi u koprodukciji „Zastava filma” i RTS-a, danas u digitalnoj tehnologiji naravno.

Mirko Lukanović je rođen u u Tuzli 1956. godine, završio je srednju školu za kinooperatere. Sredinom sedamdesetih dolazi u Beograd, tačnije Topčider, na odsluženje vojnog roka. U „Zastava filmu” su čuli da je stigao vojnik sa obrazovanjem koje je njima potrebno i od tada traje njegova veza sa ovom vojnom institucijom. Odslužio je vojni rok, ali posle 15 dana zovu ga da se vrati i nude mu posao u „Zastava filmu”.

– Sećam se da je prvo snimanje na kome sam radio bilo u Užicu. Kamera je bila sa filmskom trakom, a s njome se moralo racionalno postupati, jer je bila skupa. Pokrivali smo celu tadašnju SFRJ, na terenu se ostajalo po mesec dana – kaže Lukanović.

Naš sagovornik je snimao i tragične događaje, kao što su padovi vojnih aviona i stradanja pilota, od kojih je neke poznavao. Dokumentovao je prizor posle masakra u kasarni u Paraćinu 1987. godine, kada je jedan vojnik, Albanac sa Kosmeta, ubio četvoricu vojnika, što je po mišljenju mnogih bio događaj koji je najavio krvave godine koje su usledile.

Početak devedesetih godina doneo je raspad SFRJ. Besni rat u Hrvatskoj, a zatim i u BiH. Lukanović je na terenu, snima događaje od kojih će neki postati opštepoznati – kao što je, na primer, razmena zarobljenika u Sarvašu kod Osijeka 1992. godine. To je ona scena kada Branimir Glavaš, obraćajući se hrvatskim zarobljenicima koji mu prilaze nakon što su pušteni sa srpske strane, izgovara: „Sada slobodno možete reći da ste ustaše!” Iste godine u Doboju, snimajući na prvoj liniji, Lukanović pukom srećom nije povređen ili zarobljen.

Po okončanju ratova u Hrvatskoj i BiH, nastupa par mirnih godina, ali polako počinje da vri na Kosovu i Metohiji. Mirko prati redovne aktivnosti vojske u južnoj pokrajini, ali snima događaje koji će najaviti buru, kao što su bile demonstracije Albanaca. Prvi oružani sukobi, napadi OVK na MUP i kasnije VJ, počinju 1998. godine. Graničari nastoje da spreče krijumčarenje naoružanja iz Albanije i naš sagovornik dokumentuje sve te događaje.

Neposredno uoči NATO agresije odlazi na jedan u nizu zadataka na Kosmet. Ovog puta vozom, vojnim transportom iz stanice u Topčideru. Lukanoviću nije do odmora na noćnom putovanju, uzima kameru i šeta kroz vagone, snimajući putnike. Vojnici su mladi, poletni, neke od njih na usputnim stanicama sačekuju porodice. Oficiri deluju zabrinuto. U kadru su suze u očima rodbine i vojnika, dok voz polako kreće iz stanica prema Kosovu. Neki od putnika, ispostaviće se, neće se vratiti porodicama. Tako je nastao kasnije nagrađivani dokumentarni film „Voz”.

NATO agresija našeg sagovornika zatiče u Beogradu, već prve ratne noći snima posledice bombardovanja u Lipovičkoj šumi, a zatim i prizore posle napada na vojni aerodrom u Batajnici, fabriku aviona „Utva” u Pančevu, olupinu oborenog „nevidljivog” F-117A... Odlazi na Kosmet i tamo beleži najznačajniji materijal, koji će biti objedinjen u dokumentarnom serijalu „Dnevnik ratnog snimatelja 1999. godine”, koji, kao i film „Voz”, beleži izuzetnu gledanost na Jutjubu. Južnu pokrajinu napustio je po okončanju rata, neposredno po dolasku ruskih padobranaca i ulasku Kfora, snimajući teške trenutke povlačenja VJ i dela srpskog stanovništva.