Susret braće u logoru

Bili su rođena braća koju je rat razdvojio, a zarobljeništvo spojilo. Tako se najkraće može sažeti zanimljiva priča o braći Milošević – Branislavu (1909-1998) i Ratku (1914-2007) – iz kosmajskog sela Koraćica. Nakon što su se kao pripadnici Jugoslovenske kraljevske vojske u Aprilskom ratu obreli u različitim krajevima otadžbine, kao nemački zatočenici su se sreli 1943. u logoru u Nirnbergu.

Njihova kazivanja o ovim događajima objavljena su svojevremeno u knjizi „U noćima bez zvezda” Milosava B. Vlajića. Na ovu publikaciju, pažnju našoj redakciji je skrenuo čitalac „Politike” Dragoljub – Bata Milošević, sin Branislava Miloševića odnosno sinovac Ratka Miloševića.

Iz te knjige doznajemo da je pre Drugog svetskog rata Branislav bio učitelj, a u školi rezervnih oficira je 1929. dobio čin narednika. Uporedo s učiteljskim poslom, odlazio je na vojne vežbe, a 1940. je kao rezervni poručnik proveo deset meseci u Kosovskoj Mitrovici. A onda je mobilisan da se bori u Aprilskom ratu. Što se tiče Ratka, on je kao diplomirani pravnik radio u sudu u Sopotu, a 1. aprila 1941. zatekao se na vojnoj vežbi u Obiliću na Kosovu.

Prema svedočenju Branislava, u Aprilskom ratu, situacija u vojsci Kraljevine Jugoslavije je bila haotična. On se sa ratnim drugovima zatekao na koti prema Krivoj Palanci. „Kao poručnik imao sam pištolj bez municije, vojnici su imali manevarske metke”, naveo je u sećanjima.

Takođe, oficiri hrvatskog porekla sabotirali su odbrambena dejstva. Nakon napada nemačkih aviona na Crnuši, jedan od generala je sazvao zbor i rekao: „Vojnici i oficiri, ja vas lišavam vojničke zakletve. Idite kud hoćete, mi smo opkoljeni”. Ubrzo su nemački tenkovi i avioni dovršili posao „meseršmitova” i zarobili stotinak vojnika. Nakon sprovođenja kroz Skoplje, gde su putovali 48 sati peške, zatočenici su vozom prebačeni u Dragoman u Bugarskoj, a odatle u nemačke logore – najpre u Libeku, a zatim u Hoenfelsu.

„Imali smo lošu hranu. Dobijali smo po šolju kuvane kisele repe. Za ručak nam daju dve sveže šargarepe, a za večeru hladni bareni krompir. Sa 98 sam spao na 50 kilograma”, posvedočio je Branislav.

Iz pisama koja su mu od kuće stizala u Hoenfels, doznao je da je brat Ratko, potporučnik, takođe u zarobljeništvu. Zateći će ga u Nirnbergu, narednom logoru gde je premešten.

„Bilo je (u logoru u Nirnbergu) sedam blokova, ja sam bio u trećem, Ratko u drugom. Žičani ježevi između blokova. Brat i ja se dovikujemo, čujemo se”, kazivao je Branislav, navodeći da su vremenom postavljene kapije između blokova, pa su mogli i da se susretnu.

Ratko je u Nirnberg dospeo pošto je u Aprilskom ratu zarobljen prilikom pokreta sa svojim saborcima u selu Jasika kod Kruševca. Osim rođene braće, u Nirnbergu su bili zatočeni i Negovan Nikolić, brat od tetke Branislava i Ratka, kao i Milutin Đorđević, brat od ujaka, ali i književnik Stevan Jakovljević, akademik Milan Bartoš, muzičar Đorđe Karaklajić...

Opisujući dane u zatočeništvu, Branislav je naveo da je na sebi imao jugoslovensku oficirsku uniformu sa šajkačom i da je pustio brkove koje nije obrijao četiri i po godine.

„Vodio sam dnevnik, dobijali smo iz Jugoslavije list ’Obnovu’. Pisali smo (porodicama) šifrovano: ’Kako Boris, je li prodavao knjige, kako napreduje?’ Odgovor bi glasio: ’Ne brini, sprema se velika žetva’ ”, zabeležio je Branislav, dodajući da je to bila aluzija na sovjetsku kontraofanzivu.

Branislav i Ratko su s ratnim drugovima prebačeni u Hamelburg, gde su proveli nekoliko meseci. Između ostalog, bilo im je dopušteno da igraju fudbal, a među zarobljenicima je bio i Stevan Luburić, fudbaler predratne „Jugoslavije”. Zatim su premešteni u Barkenbrige, a uoči oslobođenja, Nemci su zarobljenike evakuisali nadomak holandske granice.

Kao slobodni ljudi, za Jugoslaviju su transportovani vozom, avgusta 1945, iz mesta Hajdenau. Braća su se tako zajedno vratila u otadžbinu. Branislav je nakon rata radio u Ministarstvu prosvete, zatim je od 1947. do 1950. radio u Poljskoj, a po povratku u zemlju, ponovo se vratio učiteljskoj profesiji. Ratko je nakon 1945. najpre radio na otkupu pšenice u Mladenovcu, a zatim je postao vojni tužilac.