Odlazak Milorda

Preminuo je Đorđe Marjanović. U ovo mučno doba korone kratka vest javljena u subotu kao munja je pogodila sve ljude sa prostora nekadašnje Jugoslavije. Otišao je čovek koji je više od ikoga simbolizovao jedno vreme – vreme o kojem se danas razmišlja sa setom. Jer Đorđe je u glavama onih koji su živeli u toj, sada nepostojećoj, državi i u dušama njenih ljudi spojio dva nespojiva sveta – istok i zapad.

Rođen u Kučevu 1931. godine, u Beogradu se obreo 1950. kao student farmacije. Ali, tokom studija se javila želja da se svetu predstavi u potpuno drugačijoj ulozi. Povukla ga je muzika, ona koju su stvarali majstori okrenuti zvucima koji su bojažljivo pristizali iz Italije, Francuske, Amerike... Bilo je to vreme šlagera, domaćih i stranih. A u njima će Đorđe biti nenadmašan. I više od toga, uskoro će postati njihov večito nasmejani ambasador.

Nisu to bila samo srećna vremena, trebalo je zaraditi i za život. Davno je rečeno: „Put do zvezda posut je trnjem”. Kroz to trnje trebalo je proći, dokazati se, izdići se iznad pevača koji su u to vreme vladali pozornicama, ili se sa njima barem izjednačiti. Đorđe je uspeo i više od toga. Nametnuo se neosetno, svojom nonšalantnom pojavom, repertoarom prihvatljivim za svačije uši, ponašanjem na pozornici, osmehom. Jednako su uživali muzičari koji bi se sa njim zatekli na pozornici i prisutna publika.

Tih davnih šezdesetih godina prošlog veka, snimiti pesmu za radio ili izdati ploču uglavnom je bilo privilegija „kolega iz narodnog tabora”. „Zabavnjaci” su urednike malo interesovali. Uostalom, sa njima se nikada nije znalo u kom ideološkom smeru mogu da skrenu. A Đorđe je krenuo neopterećen, sa jedinom željom da peva.

„Pesma raznosača mleka”, snimljena 1960. za zagrebački „Jugoton”, probila je led. Usledila je „Milord” (1961), koja se vrlo brzo pretvorila u njegov životni zaštitni znak. U stopu su ih pratili: „Sam”, „Ekspres kafa, „Đavoli” i u to vreme nezamenjiva „Igrajmo tvist”. Probudila se i beogradska Produkcija gramofonskih ploča. Đorđe je bio – adut.

Teško je reći da li je Đorđe Marjanović bio uspešniji kao pevač ili kao kreator sopstvenog repertoara. Kompozicije su dolazile sa svih svetskih meridijana. U nedostatku originala ovdašnja publika je morala da se prilagodi tzv. prepevima. Ali, kako se ispostavilo, jugoslovenski ljubitelji muzike kao da su samo to i čekali. Na radio-stanicama su, u početku stidljivo, počele da se javljaju emisije prilagođene ukusu mladih. Diskografska industrija je krenula u ofanzivu. I to u zemlji u kojoj je pošten radio-prijemnik bio retkost, a gramofoni ili, ne daj bože, magnetofoni – „čudo od tehnike”.

Podsetimo, u tim vremenima najbolji način za promociju jednog pevača bili su festivali zabavne muzike: Opatijski, Zagrebački, Beogradsko proleće, Vaš šlager sezone, Splitski festival. Počeli su i televizijski prenosi. Gledaoci, oni iz gradova udaljenih od neposrednog mesta događaja, prikovani su za još uvek retke televizore. Bili su to događaji na koje se sa nestrpljenjem čekalo. A Đorđe je na svakom od njih bio glavna zvezda, prvi među pobednicima.

Njegovi obožavaoci postaju posebna kategorija, postaju – „đokisti”! Osnivaju i svoje klubove, međusobno razmenjuju ulaznice za koncerte i druge sitnice vezane za svog idola, prate sve što mu se događa, šalju pisma podrške, organizuju dočeke... O kakvim razmerama popularnosti se radi možda najbolje svedoči jedan bizaran događaj iz 1961. Te godine, na festivalu „Mikrofon je vaš”, koji se održavao u Beogradu, žiri mu nije dodelio nijednu nagradu.

Publika se digla na noge, proključala je. Prisutni su demonstrativno izašli iz sale tadašnjeg Doma sindikata, gde se festival tradicionalno održavao, noseći svog ljubimca na rukama. Terazijski trg ispred zdanja Hotela „Moskve” munjevito se punio. Đorđa su popeli na jedan od parkiranih automobila i on je na oduševljenje prisutnih počeo da peva svoje hitove. Jedan po jedan, bez orkestarske pratnje. Okupljenim milicionerima nije preostalo ništa drugo do da nemo posmatraju ovaj po svemu neuobičajen događaj.

Otvorio se i Sovjetski Savez. Nepregledna zemlja, sa mnoštvom naroda duboko vezanih za tradicionalnu muziku, u Đorđu je 1963. prepoznala trag svetlosti koji je stizao da zapada. Jer on je tamošnjoj publici ponudio nešto sasvim novo: prepeve italijanskih kancona, francuskih šansona, pesama „Bitlsa”, Boba Dilana... neoficijelno ponašanje na bini, direktan kontakt sa obožavaocima. Krenule su višemesečne turneje: od Moskve do Vladivostoka.

Sviralo se i pevalo svakodnevno pred publikom koja je hrlila da upozna čudo iz Jugoslavije – na punim stadionima i u dvoranama. Na moskovskom stadionu „Lenjin” (današnji „Lužnjiki”) održao je 15 uzastopnih koncerata, pevajući svake večeri pred petnaestak hiljada ljudi.

Na „domaćem terenu” snima „Robertu”, „Ljiljanu”, „Drugove iz mog dvorišta”, „Ja plaćam ove noći”... I svaka nova ploča preko noći se pretvara u hit. Nije se Đorđe takmičio sa pevačkim veličinama poput Duška Jakšića, Lole Novaković, Gabi Novak, Vice Vukova, Majde Sepe... bio je kategorija za sebe, neprikosnoven. Nije ga omeo ni rok talas koji je iz Engleske šezdesetih i sedamdesetih godina zapljusnuo ceo svet.

Jedna od kompozicija koja je svakako obeležila celu karijeru Đorđa Marjanovića jeste „Zvižduk u osam”, snimljena davne 1958. za istoimeni film, a delo je kompozitora Darka Kraljića. Teško je i danas naći čoveka iz bivše Jugoslavije koji ne bi mogao da otpevuši njen karakteristični početak. Takve pesme ostaju da žive zauvek.

Pevački put u narednim decenijama ničim nije pomućen. Krenulo se ka novim prostorima, svuda gde su živeli Jugosloveni. A onda, tragedija. Na jednom koncertu u Australiji (1990), u Melburnu, doživljava moždani udar. Kao da je nešto slutio, u tom trenutku je pevao kompoziciju „Mene nema ko da žali”. Lekari su uz ogromne napore uspeli delimično da ga oporave, ali bilo je jasno da je prava karijera Đorđa Marjanovića okončana. Sve ostalo bilo je vraćanje duga vernim obožavaocima.

Od publike se i zvanično oprostio 31. maja 2004.