Slikar koji vidi tišinu

Povodom pet decenija stvaralaštva slikara Dragoslava Živkovića (1955) iz Knjaževca, u organizaciji Zavičajnog muzeja u Knjaževcu, a pod rukovodstvom kustosa Milene Micić Milošević, muzejske savetnice, istoričara umetnosti, potpomognuta od strane Ministarstva za kulturu Republike Srbije i opštine Knjaževac – ovih dana se pojavila velelepna monografija.

Pored obimnog teksta pesnika i vrsnog poznavaoca likovne umetnosti Dragana Jovanovića Danilova, monografija sadrži tekstove ili izvode iz najreferentnijih tekstova nekih od najznačajnijih likovnih kritičara i teoretičara današnjice, poseban segment monografije čine pesme književnika i pesnika, poput Miroslava Todorovića i Tomislava Mijovića, koje su direktno inspirisane Dragoslavljevim stvaralaštvom ili su nastale u korelaciji sa njim.

Katalog obuhvata ukupno 594 umetnička dela, prikazana hronološki, i po grupama, zavisno od tehnike i materijala: crteži, grafika, pasteli, akvareli, ulja... Čovek ne zna odakle da počne priču. Još je veći strah da se priča slučajno negde ne završi. Ali, od mog prvog teksta u „Narodnim novinama” prošlo je trideset godina, a ja sam tek na početku.

Dragoslav Živković je čovek koji hoda na prstima, koji oseća tišinu, koji živi tišinu i koji uspeva da tišinu preseli na platno. Do sada su ljudi samo slušali tišinu. Sada je i vide. Na slikama svakodnevni objekti: činije, tanjiri. Uglavnom prazni. Leže, čuče ili se naslanjaju jedan na drugi. Tišina. Kao kada je Bog stvorio svet. U moći je ovoga velemajstora da vlada svetlom i da pomoću njega ukroćuje stvarnost i seli je u tišinu, a tišinu polaže u svojim slikama.

Da ne bude zabune, pa da neko pomisli da je na njegovim slikama vidljivo neko mrtvilo. Naprotiv, ima živahnih slika u koje su utkani elementi zavičaja, posebno mitske priče, religijskog, ali i istorijskog karaktera. Pomenuću neka od njegovih dela koja hvataju za oči svakog ko je imao priliku da ih vidi: „Poklade”, „Litije”, „Pojanje prstenu”, „Ikona Presvete Bogorodice sa Hristom”, „Ktitorska porodica”, „Ecce homo”, „Knjaževac”, „Alhemičar”...

Impresivna su njegova platna velikog formata rađena ugljem. Ona bi mogla biti predmet ozbiljnijeg izučavanja stručnjaka, a i zaljubljenika u likovno stvaralaštvo. Zanimljiva su zbog tehnike, ali i zbog tema koje su prezentovane u crno-beloj varijanti, a tu, zna se, kao nema velikih mogućnosti za dokazivanje umetnika, što se u slučaju Dragoslava Živkovića pokazalo netačnim. Tu zbog oskudnosti boja, boje su bela i crna (u stvari podloga je bela, a boja je samo crna), dolazi do izražaja vrhunsko majstorstvo. Naime, Živković je svojom savršenom tehnikom uspeo da nadomesti sve nedostatke crno-bele varijante i da satvori božanstvena dela koja zapanjuju gledaoca i svojom, često veoma složenom kompozicijom.

Na kraju svog obimnog teksta u monografiji, pesnik Dragan Jovanović Danilov navodi: „On gradi slikarstvo složene arhitekture, imaginaciju koja zaranja duboko, svet u kome otkrivamo intuicije večnih istina i u kome se realno razume kao nešto neodvojivo od invencije. Pozovimo se još jednom na opažanje Dejana Đorića, jednog od najvećih znalaca savremenog fantastičnog slikarstva: ’Možda je samo Dragoslav Živković u novijoj savremenoj srpskoj figuraciji uspeo da spoji nevinost s misticizmom, naivnost sa iskustvom, šarm jednostavnosti i onostranost, slikarstvo i isposništvo.’”

Milena Milošević Micić, muzejska savetnica, istoričar umetnosti, nesumnjivo najbolji poznavalac dela Dragoslava Živkovića, autorka je dva teksta iz ove bogate monografije od kojih je jedan – savršeno i dokraja urađena katalogizacija.

One žene iza Isusa (na slici „Ecce homo”), kao da ih prepoznajete, srbijanske seljanke koje se za vreme Zadušnica povlače po srpskim grobljima. A anđeli su deca sa lutkama. Kud ćeš lepše?! Na drugoj slici Isusa „Raspeće” su žene iz komšiluka. Tu lepotu može samo Živković da nam dočara, zato što ona izlazi iz dubine njegove duše. Ako su anđeli u koptskim crkvama crni, ako je Isus iz Rsovaca ćelav, ako anđeli na slikama Milića od Mačve imaju šajkače, onda ne bi trebalo da bude čudno što Živkovićev Isus liči na nekog našeg dobrog komšiju, na dobricu.

Živković je jedan od najboljih akvarelista u istoriji srpskog slikarstva. Na akvarelima preovlađuju mrtve prirode i pejzaži. Mislim da je slikar ocenio da toj tehnici odgovaraju ti motivi. Ako je tako, on je u pravu. I da nije tako, akvareli su blistava ostvarenja. Vodene bojice, kako ih narod naziva, kod maestra Živkovića su čarobne boje, čarobnim umećem izmešane sa čarobnom vodicom. Na akvarelima jednostavno nema prelaza iz boje u boju. Ima, ali se ne vide. Sve je kompaktno.

Na slikama pejzaža je udenuto poneko drvo. Ono bi trebalo da simbolizuje život, dugovečnost i trpeljivost, ali na slikama Dragoslava Živkovića drvo spaja zemlju i nebo. Štaviše, drvo na svojim plećima nosi nebo, čak i kada je ono tmurno. Na akvarelima mrtve prirode ističu se obline kojima je odsjaj karakteristika. To nije samo kod Živkovića, srećemo to i kod drugih slikara, ali kod njega čaše, flaše, tanjiri zveckaju. Slike zvone i podstiču vaše ushićenje i uživanje.