Na ušuškanoj prestoničkoj kaldrmi

Sela je na betonski stepenik i pažljivo izula roze sandale s visokim potpeticama. Umesto njih, obula je crne lakovane baletanke, jednim zamahom ruke zabacila dugu kosu i sigurno zakoračila na kaldrmu, na Kosančićevom vencu.

U samom srcu grada, a sakriven od radoznalih pogleda, ovaj komad prestoničke kaldrme juče je bio prepun žamora. U jednoj od bašta atmosfera kao na prelepo uređenom balkonu.

Šuškaju raskošne zelene krošnje, pod kojima su poređani krcati stolovi, a pogled puca na Savu i Novi Beograd. Topli majski povetarac razbacao je po crnoj kaldrmi smeh mladih gostiju, uglavnom studenata. Da li su svi oni pitomci Univerziteta umetnosti čije zdanje se nalazi svega nekoliko koraka od mesta gde sede? Neki se zagonetno smeše, a neki odlučno odmahuju glavom.

– Svi smo mi u neku ruku kolege. Ovo je naša učionica. Pohađamo školu života. Pazi da ti kažem – nije lako! – veselim glasom priča jedan od mladića.

Stolovi i stolice poređani sa obe strane ulice. Konobar, koga mnogi od gostiju oslovljavaju po imenu, ne zna kud će pre. Za razgovor nema vremena, kaže, dok spušta pred svoje goste velike i male čaše s pivom. Zvuk zgužvanih novčanica koje šuškaju meša se sa uzdasima zadovoljstva i mirisom hladnog i tek natočenog napitka od ječma.

U hladu jedne od krošnji, iza objektiva, stajao je i jedan lovac na savršene prizore i trenutke. Zabeležio je različita lica prestonice, priča, a nasmejanom i otmenom Kosančiću uvek se rado vraća. Nikada ga nije izneverio, kaže ovaj lutajući fotograf, jer je baš tu napravio neke od najlepših fotografija Beograda. Svetske, a naše.

Odmakao dan, a povetarac se poigrava zvukom automobilskih sirena i gradskom vrevom. Gužva na Brankovom mostu, veli omladina, više za sebe. I nastavlja da diše punim plućima u svojoj oazi, ušuškanoj usred velegrada.