Dobre i loše strane rada od kuće

Gotovo svaki treći radnik u Srbiji je angažovan na poslovima koji su kratkoročni, nesigurni i koji ne garantuju dostojanstvene uslove rada, u smislu pristupa radnim, socijalnim i ekonomskim pravima. Autori publikacije „Radnici drugog reda: nestandardni rad u Srbiji” nedavno su obznanili da je udeo radnika na neodređeno među zaposlenima u padu sa 88,5 odsto 2010. godine na 81,4 odsto 2014. godine, te na oko 77 odsto, koliko iznosi protekle tri godine. Istraživači su skrenuli pažnju i na to da se rast zaposlenosti, odnosno smanjenje nezaposlenosti koje statistike beleže, gotovo u potpunosti može pripisati snažnom trendu prekarizacije tržišta rada, odnosno prelasku sa ugovora na neodređeno na one sa određenim trajanjem.

Tako, recimo, dok se 2010. godine 11,4 odsto zaposlenih radnika nalazilo u takozvanim prekarnim formama (nesigurnom obliku rada) – na određeno, sezonski i privremeno – njihov udeo do 2019. popeo se na 22,5 odsto. Najčešći oblici nesigurnog rada jesu – onaj najmanje nestandardni, odnosno rad po ugovoru na određeno, kao i rad na „crno”, podsećaju autori ove publikacije. Na sve to može i da se nakalemi i zvanična statistika o radu od kuće, koji je otkako je počela pandemija uzeo maha. Prema statističkim podacima za četvrti kvartal 2020, u rad od kuće bilo je uključeno 9,2 odsto zaposlenih od njih ukupno 2,92 miliona. To je za 0,1 odsto manje u odnosu na prethodno tromesečje, a za 0,5 procenta više u odnosu na isti period 2019, podaci su iz Ankete o radnoj snazi.

Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, smatra da je rad od kuće, koji je aktuelizovan za vreme pandemije, pokazao i dobre i loše strane.

– Dobro je što se proces rada odvijao i u uslovima epidemije. Nije dobro što zakonski nije regulisan da bi se znalo šta su prava i obaveze poslodavca i zaposlenog. Najčešći problemi koji su se javljali u vezi s radom od kuće bili su nedefinisano radno vreme, naknada troškova zaposlenom, plaćanje prevoza i toplog obroka i osiguranje od povrede na radu. Ipak, sigurno će ostati trajan u pojedinim delatnostima. To će se desiti u IT industriji i svuda gde je moguće obavljanje rada van prostorija poslodavca – ističe ona i podvlači da je u Srbiji mnogo veći problem to što je dostojanstven rad odavno nestao.

Kada je država uređena tako da su kapital i poslodavac prioriteti, radniku ostaje jedino da prihvati ponuđene uslove, da se mnogo ne buni i čuva posao koji ima.

– Srpski radnik nije slučajno doveden u ovakav položaj. Ovde je reč o dobro osmišljenoj akciji države, u kojoj su fleksibilni oblici rada dominantni, a nesiguran posao pravilo. U takvoj situaciji radnik je uplašen. Radi šta mu se kaže, ima stalni strah da će ostati bez prihoda i da neće moći da izdržava članove porodice. Kriza zbog epidemije još više je povećavala taj strah, a mnogima ugovor nije produžen, a neki su radili tako i desetak godina. Ipak, da se poštovao Zakon o radu, ovi zaposleni ne bi ostali bez posla – ističe Savićeva.

Šta treba uraditi da se ovakvo stanje menja? Pre svega, treba obezbediti primenu i poštovanje zakona, a zemlji je potrebna i inspekcija rada koja nije u službi politike i krupnog kapitala. Potrebno je povećati kapacitet Inspektorata za rad i uvećati njihovu nadležnost i ovlašćenje.

– Srbiji je potrebna i politika vlade koja srpsku radnu snagu ne gleda kao jeftinu potrošnu robu koja je dobra za privlačenje stranih investicija, jer radna snaga svuda u svetu jeste ekonomska vrednost i prema njoj se mora i voditi takva politika. Uloga sindikata mora biti veća. Problemi radnika koji rade na nesigurnim radnim mestima ogromni su. Njihovo jedino utočište u ovom trenutku su sindikati – uverena je Ranka Savić.

U Savezu samostalnih sindikata Srbije takođe ukazuju na trend smanjenja prava radnika, kao i broja klasičnih ugovora o radu, pre svega ugovora o radu na neodređeno.

– U Srbiji i u svetu se samo priča o fleksibilnosti rada, čime se samo zadovoljavaju potrebe sveta kapitala, poslodavaca i dela političke elite, ali ne i radnika. Zaboravlja se na još jedan termin, a to je fleksigurnost za radnike, u slučaju gubitka posla, do pronalaska novog angažovanja – podseća Duško Vuković, potpredsednik saveza.

Srbija je prva u Evropi po nejednakosti stanovništva, čak prva u svetu po broju frilensera po glavi stanovnika, podseća on, a prekarni rad kao klasična eksploatacija radne snage sve više uzima maha, posebno novi oblici rada na platformama sa nepoznatim poslodavcima, bez radnog odmora, bez pisanog ugovora.

– Sve to nam govori da hitno moramo da regulišemo zakone, usaglasimo cenu rada, pitanja zarade, zdravstvenog i penzijskog osiguranja. Zemlja mora dobro da se spremi za sve to, ako iole razmišlja o održivosti društva, jer inače odoše nam svi u svet, tamo negde gde su sistemi uređeniji – podvlači Vuković i podseća da sadašnja situacija ide naruku samo vlasnicima krupnog kapitala koji lagodno dolaze do jevtine radne snage.