Hram okupljanja raseljenih

 „Koliko je ovde poznatih lica, samo smo ostarili dvadeset godina. Evo samo da odemo na posao u grad i da sve bude kao nekad. Prepoznajem neke ljude sa fakulteta, tu je Priština”, govori više za sebe Siniša Živić juče na slavi u Crkvi Svetog Nikole u Prištini. Ovaj hram je postao centralno mesto okupljanja raseljenih i sećanja na njegove stanovnike. Oni većinom imaju osećaj da je ova crkva, razorena u pogromu 17. marta 2004, podelila njihovu sudbinu. Od sukoba 1999. godine ona je kontinuirano ugrožena, a poslednji incidenti kada je na meti bila Srpska pravoslavna crkva na Kosovu i Metohiji, upozoravaju na nužnost zaštite svetinja od nove kosovske administracije.

Zato je episkop raško-prizrenski Teodosije, koji je služio svetu arhijerejsku liturgiju u Prištini, upozorio da smo svedoci nečega vrlo paradoksalnog – prisvajanja naših hramova.

„Zašto to čine? Zato što nemaju svoje i onda im je potrebno da prisvajaju ono što nije njihovo da bi tako gradili svoj identitet i da bi na taj način pokazivali da oni imaju kulturu i sve. Niko njih ne sprečava da dolaze u naše hramove. Zna se, ne od juče nego vekovima, kome ovi hramovi pripadaju, ali mi ih ne svojatamo samo za sebe, nismo mi sebični da kažemo samo su to naši hramovi. Ko god želi da se pomoli Gospodu i da dođe – vrata su otvorena za sve dobronamerne. Ali, hramovi kao što je i ovaj u kome se molimo, kao i Visoki Dečani, Pećka patrijaršija, Gračanica, manastir Devič, imaju svoju istoriju, svoj identitet. Zna se ko ih je podigao i zašto ih je podigao. Ne da bi oni bili samo spomenici da bi se neko hvalio njihovom lepotom i veličinom”, rekao je vladika Teodosije, istakavši da se radi o domovima molitve i mira, čije trajanje je zasnovano na istorijskim činjenicama i sili Božijoj koja čuva svetinje i vernike.

„Ovaj hram je bio spaljen i razrušen, kao i parohijski dom, sveštenik proteran odavde i ovo je bilo pusto mesto, ali Gospod je hteo da ova svetinja ne bude zapustela, već da se obnovi i da se ponovo sabiramo”, naveo je episkop raško-prizrenski Teodosije.

Zagorka Pavlović, predstavnica Kola srpskih sestara, dolazi svake godine, pomaže koliko može ideju da nije izgubljen njen grad i seća se da je atmosfera ranije bila mnogo drugačija i snošljivija. Sada se poseta Prištini svela na crkvu i groblje.

„Danas su ovde neki drugi ljudi i neka lica koja nas mrko gledaju i mi ne znamo razlog tome”, rekla je Pavlovićeva.

Glumac Narodnog pozorišta u Prištini Branko Babović došao je juče u Crkvu Svetog Nikole u Prištini kako bi sa svojim Prištevcima proslavio praznik.

„Došao sam da se vidim sa ljudima koje dugo nisam video, ovo je uvek bilo mesto okupljanja. Trenutno sam u Gračanici oko obaveza u Pozorištu i danas je divan dan”, kazao je Babović, čije je pozorište, nakon godina raseljeništva svoju matičnu scenu konačno pronašlo u Gračanici.

Dejan Radenković, ovogodišnji domaćin slave, ističe da često ovde dolazi i da njegova porodica čuva pamćenje na svoj grad i njegov značaj.

„Crkva Svetog Nikole u Prištini je prva crkva u koju sam ja ušao kao dete. Ovo je moj grad, u koji ja često dolazim i moja deca često dolaze ovde i ovaj grad doživljavaju kao svoj. Ovaj moj čin domaćina slave je i poruka za sve moje drugove, prijatelje i zemljake da pođu mojim stopama”, rekao je Radenković, koji je deo slavskog kolača predao Aleksandru Dabiću iz Gračanice, narednom domaćinu slave.

Domaćini slave, porodica Radenković, pripremili su u porti crkve posluženje za sve prisutne.