Osećate li razliku

„Kažu da sam napravio nakazu od države, mason sam, sluga Zapada, grobar svetosavlja... Ja znam da je moja glava meta mnogima...”, uzvišeno, prkosno, gotovo proročki izgovara glumac Ljubomir Bulajić u ulozi kralja Aleksandra u seriji „Kralj Aleksandar Ujedinitelj” koja se emituje na kanalu Nova S. Lepo zvuči – umno, tačno, filozofski, katarzično... Sa temom više nego aktuelnom i atraktivnom, koja nas sve interesuje, bez obzira na to kog kablovskog operatera plaćamo. I ništa tu ne bi bilo sporno, da sve ovo ne izgleda kao kakav citat iz knjige ili istorijske čitanke, što zapravo i jeste, neosporno velikog pisca Vuka Draškovića. Ali, problem nastaje već posle nekoliko minuta praćenja serije, čiju režiju potpisuje Zdravko Šotra, jer sve dramatis persone tako pričaju.  Kao da su na pozorišnim daskama, a ne ispred kamera. Neprilagođeni mediju kojem se obraćaju. Kao da zaboravljamo na to da su svi naši vladari, političari, vojnici, bili oni kraljevi ili sluge, pobednici ili potlačeni – u biti bili samo ljudi... Ne bogovi, ne mudraci, ne filozofi, niti retoričari, a pogotovo to nisu bili u svakodnevnom govoru, u razgovoru sa suprugama, prijateljima, podređenima...  Svi su oni bili poput nas, ispunjeni i bolom i patnjom, i radostima i premišljanjima, sa šprahfelerima i porocima, sa bolom u kičmi ili otečenim venama... Obrazovanje, društvena lestvica, životno iskustvo, prošlost, porodično okruženje, nije im davalo osobine natčoveka, niti ih izmeštalo u neki drugi svet u kojem se samo lepo korenspondira.

Da li autori ovakvih i sličnih nam serija zaista smatraju da su naši vladari, u uvek ispeglanim i uštirkanim odorama, samo stajali zamišljeno na svom balkonu ili nad oltarom, samrtničkom ili bračnom posteljom i trudili se da im svaka rečenica bude milozvučna, stilski i gramatički tačna, ujednačena? I zašto baš te naše vladare nikada ne predstavljaju kao što i jesmo svi mi, ljudi sa manama, kojima se nekada otrgne i psovka, slabost da spas potraže u čašici, koji se prosto bude i odlaze na počinak kao i svi mi... Zašto su na malom ekranu uvek predstavljeni poput ikona, poput portreta u muzeju pred kojima mirno stojimo i kojima se divimo? Zašto se ne pravi razlika između romana koji se čita i romana „koji se gleda”? Oni se ni po čemu drugom, osim po datoj im ulozi u određenom istorijskom trenutku, ne razlikuju od nas, ovozemaljskih, bar ne po svakodnevnom rečniku. Kada bi to autori domaćih serija shvatili, možda bi i gledaocima pomogli da ostanu na izabranom kanalu, da jasnije shvate svu veličinu, patnju, težinu odluka naših junaka... Možda bi s više pažnje pratili dramsku radnju, možda bi zaista nešto i naučili, možda bi na počinak odlazili pametniji, smireniji, s mišlju da su svi ljudi na ovom svetu jednaki, možda neki jednakiji, ali ne i oslobođeni tereta i patnje, ali i ljudskih čovekolikih karakteristika... Istinitost, jednostavnost, životnost – to je ono što nedostaje našim serijama koje obrađuju teme iz srpske istorije. Jer, dramska serija nije istorijska čitanka niti roman. Iz čitanki se uči, romani se čitaju, a serije se gledaju...

Postavlja se i pitanje: zašto je u današnjoj hiperprodukciji zaboravljena uloga dramaturga, koji bi vešto od romana napravio scenario, od lepih, pametnih uzvišenih rečenica – izgovorljive replike prilagođene realnom životu i trenutku. Dramaturg je vešti zanatlija koji ume da barata dijalogom i dramskom situacijom. On će nam pomoći da seriju ne pratimo sa daljinskim upravljačem u rukama, spremni za „beg”...   Pa ne izučava se tek tako ovaj zanat na Fakultetu dramskih umetnosti već decenija! Setite se svih sjajnih šou-programa, serija, filmova, pa čak i obrazovnih emisija iz zlatne ere naše televizije u kojima su dramaturzi bili neizostavni deo ekipe. Osećate li razliku?