Šta se zaista dešavalo u RTS-u

Ovih dana u ovoj rubrici, i u rubrici „Pogledi”, vodi se burna debata povodom teksta Zorana Janića o NATO razaranju zgrade RTS-a u Aberdarevoj. S obzirom na to da sam tada u Muzičkoj produkciji RTS-a bio radnik, izneo bih čitaocima lična sećanja o tome šta se zaista dešavalo u sektoru u kome sam bio zaposlen.

Pre toga bih dodao jednu bitnu opasku, koja se često zanemaruje, a to je da je NATO još desetak dana pre razaranja, objekte RTS-a zvanično proglasio za „legitimni cilj napada”. Svedok sam toga, jer sam svaki dan preko satelitskog programa, na kanalu Bi-Bi-Si pratio redovne konferencije NATO-a, koje je vodio zloglasni Džejmi Šej. Tako je na providno dogovoreno pitanje dopisnika „Dojče velea”, iz Brisela: „Šta će NATO preduzeti povodom svakodnevnih laži beogradskih medija?”, Šej lakonski odgovorio: „Objekti RTS-a se tretiraju kao legitimni cilj NATO napada.” Znači, da su od tog trenutka i Milošević, i vojni vrh, i Milanović i Komrakov, i svi podređeni i nadređeni, zvanično saznali da će do razaranja RTS-a doći, samo se nije znao trenutak napada. Kasnije sam slušao priče da je jedna visokopozicionirana novinarka informativne redakcije televizije, dan pre raketiranja, iz Budimpešte javila kolegama tačan termin kada će zgrada biti bombardovana, ali se ovo o čemu sam slušao ne može dokazati, jer se pomenuta novinarka posle razaranja o tome nije javno oglašavala.

Što se tiče ostalih okolnosti u tom periodu, reći ću ovo: kompletna atmosfera u zgradi Radio Beograda u Hilandarskoj gde sam radio, bila je tmurna i mučna. Pre napada svi smo znali šta će da se desi, i lebdela je neka čudna tišina. Urednik sektora u kome sam bio zaposlen, koji se godinama prema nama podređenima ponašao diktatorski, a za sebe govorio da je „disciplinovan vojnik, koji izvršava naredbe nadređenih”, dan posle agresije na državu, rekao nam je da je dolazak na posao radna obaveza, pod pretnjom otkaza ako se prekrši.

Sećam se i da je moj sektor par dana pre bombardovanja objekta imao u Aberdarevoj neko video-snimanje, i da je tamo atmosfera bila još tmurnija kao da se u vazduhu osećao lebdeći miris smrti. Posle zločinačkog razaranja u Aberdarevoj, moj sektor je još dve sedmice radio u Kuli radija na vrhu zgrade, a posle toga još pola meseca u Studiju 6 u prizemlju zdanja. Poslednjih mesec dana agresije premešteni smo u malu salu Kolarčeve zadužbine.

Ovim mojim dopisom, želeo sam da posvedočim da mi obični radnici muzičke produkcije, nismo od svojih nadređenih imali nikakvu zaštitu. Naprotiv. Čak su nas terali i da učestvujemo na koncertima na Trgu republike, a na radne uniforme za potrebe propagandnih TV snimanja stavljali nam nalepnice sa nacrtanom metom. Mogu samo da zamislim kako je bilo kolegama iz Aberdareve koji su iščekivali smrtni čas i bili namerno žrtvovani od rukovodstva RTS-a, zbog „viših državnih ciljeva”.

Miloš Bulatović,
Beograd