Radost sviranja

Ni u našem okruženju, a sasvim malo i u svetu violončelo kao instrument ima toliko poštovalaca, sledbenika, ljubitelja muzike. To je došlo do izražaja na samom otvaranju Petog međunarodnog čelo festa kada su salu Kolarčeve zadužbine ispunili neki novi, mladi ljudi, „druga publika” navijački raspoložena, da sudeluje, zviždi, aplaudira. Fascinantna pojava mlade Hrvatice iz Zagreba, Monike Leskovar, koja teče svoju značajnu međunarodnu karijeru, podigla je salu na noge, zaista je nešto što odavno nismo pratili, čuli, niti pretpostavili da u njenim godinama može biti dosegnuto. Njeno umeće je potpuno, najpre tehnički bravurozno na način kako to danas mladi violinski virtuozi ekspliciraju, ali na violini je to drugačije i razumljivije. Violončelo Monike Leskovar je na momente viola, violina, kontrabas, ona poseduje svu paletu gudača, a na instrumentu moćno može da izrazi svakovrsne zahteve autora. To je maestralno učinila najpre u kompoziciji Đ. Rosinija (Una larma) u nizu varijacija koje su zaustavljale dah, a zatim u modernom delu savremenog italijanskog autora Đovanija Solime (Three Raga Song) posvećeno upravo njoj. Nažalost, slušali smo i drugi deo ovog koncerta na kome je nastupio veoma dobri solista Leonid Gorohov koji nije mogao mnogo da pokaže u Sonati notturni engleskog kompozitora Nikolasa Moa (1935) pisanoj protiv muzike i protiv slušalaca.

Sledeće večeri festival se preselio u salu Beogradske filharmonije koja je bila mala da bi primila sve posetioce koji su želeli da čuju koncert Ksenije Janković, uz pratnju pijaniste Nenada Lečića. Svaki susret sa izvrsnom Ksenijinom muzikom budi sećanja, nostalgiju i radost. Prisustvovali smo sjajnom izvođenju Sonate u De duru Feliksa Mendelsona i Italijanske svite Stravinskog, prva svirana u poznatom Ksenijinom zvuku, sa mnogo tona, ekspresije, sa velikim razmahom, a svita, tehnički zahtevna i igrački ponesena, sa briom i snagom. Pijanista Nenad Lečić, nekada čudo od deteta, sada sa značajnom karijerom koju ostvaruje u Nemačkoj, jedan je od najboljih Ksenijinih pratilaca iz naših krajeva. Ume da sluša, „komentariše”, da se distancira i preterano ne nameće.

Neverovatna Monika Leskovar prikazala je svoje umeće još jednom, ovoga puta zajedno sa kompozitorom, violončelistom i životnim saputnikom Đovanijem Solimom. Bila je to muzika za dva violončela najpre u baroknom zvuku Svite u de-molu Marena Marea u kojoj su se čula neka nova dijalogiziranja, senčenja, razgovor različitih individualnosti spojenih na najbolji način, da bismo u opsežnoj kompoziciji danas veoma priznatog autora Đovanija Solime (1962) imali prilike da se zapitamo kuda savremena muzika ide. Ona svakako ne sme da krene stazama Nikolasa Moa, putem neinventivne sterilizacije, a muzika Solime pokazuje nešto sasvim drugo, ona je sva satkana od novih načina proizvodnje zvuka na violončelu, od džeza, vodvilja, kabarea, od mikst formi i multisadržaja, od lakših, do svih modernih, a da nije nemaštovita i nikada sterilna. Ona je improvizatorska i nije dosadna, iako kompozicija The Interpretation of Dreams (2006) traje skoro pola sata. Neizmernu radost sviranja autora i izvođača Solime, davanje publici bez ostatka, darivanje više „biseva” propraćeno je ovacijama, aklamacijama brojne i skoro isključivo mlade publike. Solima (1962) stvara, kreira i krči nove puteve i u domenu kompozicije i izvođaštva. Njegova ekvilibristika dopunjena i osmišljena muziciranjem ozbiljne i studiozne Monike Leskovar korak su u nešto novo i drugačije, utoliko čelo fest dobija novi smisao.