Da li je nestalo darivanje

KRUPNI PLAN 
Za Iliju Milosavljevića Kolarca, Mišu Anastasijevića ili Nikolu Spasića, trgovce, većina Beograđana zna po zdanjima koja su zaveštali svom narodu (Kolarčev narodni univerzitet, Kapetan Mišino zdanje, Spasićeva zadužbina…). Ali, koliko njih zna ko je, na primer, Persida Milenković iako možda svakodnevno prolaze pored Matematičke gimnazije u Ulici kraljice Natalije, koju je podigla sa svojim suprugom Ristom? Koliko njih zna ko su Vladimir Kalenić, obućar, čija se zadužbina nalazi u Svetogorskoj ulici, ili Luka Ćelović Trebinjac, trgovac, koji je svu svoju imovinu ostavio Beogradskom univerzitetu?

Na ideju da sve zadužbine, kao i zadužbinare, ne samo u Beogradu, već u celoj Srbiji, prikaže na jednom mestu, došla je Gordana Gordić, istoričarka umetnosti, odlučivši da napravi veliku izložbu. Pod pokroviteljstvom Matice iseljenika Srbije, izložbu priprema stručni tim sastavljen od poznatih istoričara i istoričara arhitekture sa autorkom Gordanom Gordić na čelu koja je do sada realizovala veliki broj izložbi u zemlji i inostranstvu.

Njena ideja jeste da se na jednom mestu prikaže šta je to sve srpskom narodu poklonjeno i ko su darodavci. Valjda su toliko zaslužili da znamo ko su oni, kaže Gordićeva. Drugi njen motiv jeste da podstakne tu tradiciju, da i današnji imućni ljudi nešto zaveštaju svom narodu, a ne da grade samo vile na Dedinju za sebe.

Međutim, Matica iseljenika, kao pokrovitelj izložbe, ne raspolaže finansijskim sredstvima koja su potrebna za realizaciju izložbe, pa se obratila, zajedno sa autorkom izložbe, nekim velikim srpskim firmama.

U srednjovekovnoj Srbiji zadužbinari su najčešće bili vladari, imućna vlastela i visoki crkveni dostojanstvenici. Kasnije, osnivači fondova i zadužbina, formiranih najčešće pri glavnim ustanovama srpske kulture, bili su ljudi iz svih društvenih slojeva Srbije – uspešni veletrgovci i industrijalci, ministri, profesori, oficiri, vladike, političari…

Svoje zlatno doba zadužbinarstvo u Beogradu doživljava u periodu od 1918. do 1941. godine kada je formirano nekoliko velikih zadužbina kao što su Zadužbina Nikole Spasića, Alekse Krsmanovića, Luke Ćelovića Trebinjca, Vlajka Kalenića, Ilije Milosavljevića Kolarca, Nikole Čupića, Sime Andrejevića Igumanova, Perside Milenković i drugih. Srbija je još 1896. godine donela zakon o zadužbinama, za to vreme bio vrlo napredan, kaže Gordana Gordić, koji je 1912. zamenjen novim, dok je 1925. doneta Uredba o upravi imovinom zadužbina i vršenju prava nadzora nad zadužbinskim upravama.

Praktično, od perioda posle Drugog svetskog rata gotovo da nema zaveštanja, jer u socijalizmu nije bilo bogatih ljudi, bar javno. Danas, kada ima ne samo imućnih ljudi, već i monopolista, o zadužbinama se i ne razmišlja. Osim o onima koje bi se podizale sebi, o čemu postoji čak i predlog zakona. Srećom, to je za sada samo predlog.

Da li je nestalo „darivanje zauvek”, kao posebno određenje srpskog naroda? Ili samo neko treba da na ovo podseti? Ukoliko je reč o ovome drugom, izložba „Darivali su svom otečestvu” je idealna prilika za to.

Na njoj će prvi put biti predstavljene zadužbine u srednjovekovnoj Srbiji, manastiri, kao i objekti zadužbina pomenutih značajnih trgovaca, zanatlija i industrijalaca u Beogradu. Izložba će obuhvatiti i zadužbine u Srbiji (Novom Sadu, Sremskim Karlovcima, Somboru i Subotici), kao i van Srbije (manastir Hilandar na Svetoj gori i Tekelijanum u Budimpešti).

Podržavanje ove izložbe je lepa prilika za one koji su danas imućni, da pokažu da u ovom tranziciono-mafijaškom haosu u kome živimo nisu izgubili sluh za osnovne vrednosti. To ih, takođe, može podstaći i da obnove instituciju „darivanja zauvek” koja, kao što će izložba pokazati, ima duboku tradiciju u Srbiji.