Druga gladna godina

Drugu sezonu uzastopno Partizan završava praznih ruku. Od raspada Jugoslavije ovo je drugu put. Pre 2020. i 2021. Njegove gladne godine su bile 2006. i 2007. Ranije je to gladovanje bilo i mnogo duže. Na primer, od finala Kupa šampiona 1966, pa do 1976. „crno-beli” nisu imali čemu da nazdrave.

Ali, tada je bila neuporedivo jača konkurencija. Da zamislimo samo sada zagrebački Dinamo u istoj ligi... Pitanje je kakve bi žetve proteklih decenija imali Partizan i Crvena zvezda.

Međutim, u ovakvim uslovima, kada se đakonijama kod nas slade samo „večiti rivali”, kada se i samo postojanje zasniva na potpuno drugačijoj ishrani, i najkraći post ima ozbiljne posledice po životnu snagu onoga ko želi i mora uvek da postoji na strašnome mestu.

Ova sezona je kao prethodna pod indigom. U oba prvenstva je Partizan vrlo rano počeo da bije izgubljenu bitku. U obe sezone se probio u finale Kupa Srbije posle ohrabrujućih megdana u polufinalu (prošle je s 1:0 izbacio Crvenu zvezdu, a ove Vojvodinu), ali je u oba finala poklekao na penale (2020. Od novosadskih „crveno-belih”, a ove od beogradskih.

Do nedavno je Crvena zvezda izvlačila deblji kraj u „večitom derbiju”. Ni ove u međusobnim okršajima nije održala lekciju Partizanu (remi u Humskoj, pa pobeda u Ljutice Bogdana i sada, na „Rajku Mitiću” bez golova 120 minuta, a onda trofej na penale), ali je ostvarila svoju glavnu želju – konačno se, posle devet godina, domogla „duple krune”.

Podrazumeva se da onaj ko izgubi nije oduševio. Ali, nije ni onaj ko je osvojio pehar. U ovakvim utakmicama, redovno najavljivanim kao fudbalski praznik, sve ređe ima šta da se zapamti. I niko, verovatno, i ne očekuje da se ostvari bilo šta od velikih obećanja što se tiče igre, jer je u ovakvim susretima opreznost (grublje rečeno – neverica u sopstvene mogućnosti) ono što se, ne samo podrazumeva, nego se nikome i ne zamera što je i svoju i rivalsku robu hvalio preko mere.

Zbog toga se, eto, desi da nesportska zbivanja obeleže utakmica kakva je finale nacionalnog kupa. Bilo je i ranije čarki, bilo je i ranije pucanje živaca, bilo je i kobnih povreda, na primer, nekada davno noga je u „večitom derbiju” polomljena Lazaru Radoviću iz Partizana, pa kasnije Jovici Nikoliću iz Crvene zvezde kada su bili u punom uzletu...

Ali, nije bilo prostakluka kao u ovom poslednjem slučaju. I to nije grom iz vedra neba, nego vetar, koji odavno zavija. Na našu žalost, ono što nekada ne samo što nije bilo za javnu scenu, nego se na tako ništa nije ni pomišljalo pri zdravoj svesti, sada nas zapljuskuje na svakom koraku – od svakodnevnog života do umetničkih dela... A pošto iz igre nema šta da se ureže u pamćenje, onda se tu utisnu onakvi događaji ispod svakog nivoa.

Pehar bi Partizanu vratio osmeh, ali teško da bi mu poboljšao stanje u kome se nalazi. Nije ono beznadežno, ali zahteva vrlo ozbiljnu kućnu analizu, što bi nekad rekli šahisti, za nastavak. Da je trofej unesen u Humsku Partizanu bi njegov položaj mogao da izgleda utvrđeniji nego što stvarno jeste. Mogao bi lako da zavara. Uostalom, „crno-beli” su 2018. i 2019. bili u takvim okolnostima i od toga nisu ojačali.

Stanojević je mnogo učinio da ekipa, koja je gotovo pucala po šavovima, nadene pancir i dugo puno neranjiva. Nije izdržala do kraja. Nešto je splet okolnosti (cele sezone Partizan nije imao pravog napadača, a čak je i pojačanje Baebek brzo otišao u rashod), nešto unutrašnji odnosi (nepredviđeno zbogom Asana, koji je u ovakvom timu imao svoju ulogu), nešto što ne može da se predvidi (Suma posle povrede u prvom „večitom derbiju” više nije bio kao do tada), nešto što zadire u, kako se ranije govorilo, međuljudske odnose (nezadovoljstvo Stevanovića svojim mestom od kada je prodat Mančester sitiju)...

Ali, da li je bila na mestu odluka da u ovako važnoj utakmici, protiv najtežeg mogućeg protivnika, penal izvodi i igrač, koji ne samo što je vrlo mlad, nego se još nije ni izborio za mesto u timu. Na Štuliću je bio mnogo veći teret od onoga, koji u ovom trenutku može da izdrži. A to ne mogu da iznesu ni najveći asovi. Pod tim je 1993, poklekao i Mijatović, tada najbolji fudbaler u našoj ligi, kasnije zvezda nad zvezdama madridskog Reala.

To što je već dve godine praznih ruku Partizan ne bi trebalo da shvati kao da je razoružan. Ali, predstojeće dane mora da iskoristi da čvrsto stane na noge, da dobro odvaga koga dovodi u svoje redove, a koga pušta, da ne ostane osakaćen kao sada u napadu, a delimično i poslovodnom delu veznog reda... I da, razume se, smelije uđe u novu sezonu.