Zeleno vreme Evrope

Otkako je prosperitetni deo Evrope pitanje klimatskih promena i zagađenja postavio u vrh svojih prioriteta, partije Zelenih u nezadrživom usponu uzimaju glasove tradicionalnim strankama čija dominacija slabi.

Nekada radikalan, socijalno jednosmeran pokret je u poslednjoj deceniji ekološka pitanja sa margine ubacio u središte, drugim temama proširio polja svog dejstva i značajno doprineo seizmičkim pomeranjima na političkoj ploči kontinenta.

Otkako je migraciona kriza potisnuta u drugi plan, ekološka pitanja otvorila su novi front borbe između liberala i desnice, a Zeleni su, kao nova nada političke levice i centra, dobili ulogu svojevrsnog antidota nacionalistima i populistima.

U Evropskom parlamentu, u kome su prisutni od 1984, danas imaju gotovo deset odsto poslanika, što je uspon od 47 procenata. Ključno su doprineli da se zaustavi nalet desnih populista.

U Nemačkoj su na izborima za EP dobili 20 odsto glasova, u Francuskoj 13,5 odsto i postali najpopularnija stranka kod birača do 35 godina, u Britaniji su uzeli 12 procenata.

Svesni da ekološka pitanja ne mogu da se rešavaju unutar nacionalnih granica, Zeleni su prvi koji su, još februara 2004. u Rimu, formirali Evropsku zelenu partiju. Ostale političke federacije, koje su danas okupljene u EP, tek potom su sledile primer tadašnjeg okupljanja 34 nacionalne stranke Zelenih.

U parlamentu podeljenom na dve najveće formacije – centar desnicu i centar levicu – danas su Zeleni grupa koja utiče na svaku odluku, koja je ključno doprinela da novi blok krajnje desnice bude gurnut na četvrto mesto.

„Mi smo jaki u Evropskom parlamentu, ali ne preterujmo. Sa deset procenata dobijete uticaj, ali oni i dalje mogu da odluče da vladaju bez vas i to je ono što najčešće čine”, smatra Filip Lamberts, kopredsednik Zelenih u EP.

Da li to znači da je uticaj Zelenih precenjen, kako stalno pokušavaju da predstave evropski desničari kojima su Zeleni crvena krpa u koridi?

Njihov uspon je neporeciv. Računaju na to da danas sve stranke govore o ekologiji, ali drže da su oni original, a drugi kopije. I dok drugi prihvataju njihove agende, Zeleni proširuju sopstvene i polako se primiču političkom centru.

Da ih birači doživljavaju samo kao aktiviste, a ne kao ozbiljnu stranku, rezultat bi bio marginalan. A nije. Na lokalnim izborima po Evropi 2020. zabeležili su velike uspehe pa imaju gradonačelnike Liona, Strazbura, Marseja, Bordoa, Dablina, Ahena, Kelna, Bona... Njihovi bliski saveznici drže Barselonu, Budimpeštu i Varšavu. U Hrvatskoj su na najboljem putu da uzmu Zagreb i načine prvi ozbiljan prodor na jugoistoku Evrope.

Danas su kao manjinski partneri u nacionalnim vladama Austrije, Belgije, Crne Gore, Finske, Luksemburga, Republike Irske, Severne Makedonije i Švedske i sede na sednicama kabineta pet članica EU.

Liderka nemačkih Zelenih Analena Baerbok nudi generacijske promene i u trci za mesto novog kancelara posle povlačenja Angele Merkel je u značajnoj prednosti u odnosu na kandidata vladajućih konzervativaca iz CDU–CSU Armina Lašeta i još ozbiljnijoj prema kandidatu socijaldemokrata Olafa Šolca. Zeleni su već u vladama pokrajina Hese i Baden-Virtenberg.

Tradicionalni partneri Zelenih, poput socijaldemokrata, širom Evrope dugo su bili na silaznoj liniji, pa su nastale i zeleno-crne koalicije: nekada radikalni aktivisti pragmatski su se okrenuli saradnji i sa strankama centra desnice, ali uvek uz uslov da se prihvate njihove agende koje uključuju biotehnologiju i klimatski neutralnu infrastrukturu.

Uspesi socijaldemokrata u Španiji i po skandinavskim zemljama ulivaju centru levici novi optimizam koji bi Zelene vratio njihovom prirodnom habitatu i – imajući u vidu značaj ekoloških pitanja u razvijenim ekonomijama – Zelenima dao ulogu koju je nekada imala socijaldemokratija.

Pod njihovim pritiskom Evropska unija je najavila „Zeleni dogovor” po kome bi EU do 2050. trebalo da bude oslobođena štetnih emisija ugljen dioksida i da blizu trećine svojih fondova potroši na borbu protiv klimatskih promena i zaštitu čovekove sredine.

Novi pragmatizam Zelenih, svojevrsna mešavina aktivnosti civilnih društava i etabliranih partija, očigledno ima odziv, mada su neke njihove odluke neočekivane. Poput podrške zabrani nošenja islamskih pokrivki za glave muslimanki u školama Austrije, ili protivljenja troškovima koje je EU izdvojila za borbu protiv pandemije.

Najveći problem Zelenih je što su i dalje evropski severozapadni fenomen gde očito lakše šire novu svest o svakodnevnom životu: šta jesti, kako se obući, kako putovati, kako se grejati. U južnoj, centralnoj i istočnoj Evropi fokus je na ekonomiji i zapošljavanju.

Iako je Budimpešta dobila zelenog gradonačelnika, na istoku kontinenta njihova agenda ne zanima mnogo ni političare ni građane. Gvozdena zavesa kontinentalnih podela živi u nekoj transformisanoj formi.

Poljska nije za Brisel poslala nijednog zelenog zakonodavca, a zajedno sa Estonijom, Mađarskom i Republikom Češkom pokušavala je da blokira evropski „Zeleni dogovor”.

Ipak, u zemljama koje ne poznaju istorijske legate borbe protiv nuklearnih elektrana, što je bila odskočna daska Zelenih, stvari se polako menjaju. Zeleni najveću podršku imaju među mlađim, univerzitetski obrazovanim profesionalcima.

U Srbiji su to upravo oni koji najviše napuštaju zemlju, ali srećom ih zamenjuju obični ljudi koji sve teže dišu, kojima preti da ostanu bez vode za piće i navodnjavanje, kojima će oduzeti kuće i zemlju radi rizičnih tehnoloških postupaka iskopavanja retkog metala.

U Italiji, kao i u Španiji, mogli bi da naprave značajan uspeh na evropskim izborima 2024. No, glavna uporišta i dalje ostaju Nemačka i Francuska koje bi mogle da ispune želju da se Zeleni u narednom sastavu Evropskog parlamenta broji trostrukom cifrom.

Pandemija je pokazala koliko su neophodne promene u politici. Pandemija će proći, a ključna klimatska i ekološka pitanja sa agende Zelenih ostaju. „Socio-ekološka transformacija” je neizbežna. Zeleno vreme Evrope se približava.