Izgubljeni komunizam u praškom predgrađu

„Bidlište: panelove sidlište 1945-1989” - tako je stajalo na plakatu na tramvajskoj stanici Ortenovo Namesti, kojim je oglašavana izložba o istoriji panelskih naselja u Češkoj.

Slučajno sam se uputio baš ka sidlištu Invalidovna, na zakazan obilazak jednog stana.

Izašao sam iz tramvaja na istoimenoj stanici i našao se u ambijentu  sasvim drugačijem od onog, samo jednu tramvajsku stanicu dalje, u Karlinu sa pravougaonim ulicama i redovima Jugendstil zgrada.

Ova dva radikalno različita načina urbanog planiranja i stanovanja, ove dve epohe, ova dva sveta,  deli samo jedna dugačka kasarna baroknog izgleda.

Prvi se naslanja na kraj prošlog veka i utoliko je najdostupniji razumevanju. Drugi je dobro zakoračio u njegov početak i iako nasilno prekinut 1914. godine, uz dva svetska rata, zbog obilja fotografija i video snimaka, ipak razumljiv.

Kasarna izgrađena sredinom devetnaestog veka svojim izgledom pripada svetu koji leži s one strane pada Bastilje, koji za nas ostaje dalek. Pristupačan samo kroz tekstove koji se nalazi u vremenu pre pouzdane istoriografije i pre fotografije. Četiri revolucije udaljen.

Ušao sam u panelsko naselje našao sam se u otvorenom prostoru. Sa obe strane i nekoliko stotina metara napred su panelaci, neki od pet, drugi od osam spratova.

Travnjaci, drveće, pešačke staze, poneko dečije igralište popunjavaju prostor između blokova.

Izgubljeni svetovi komunizma.

„Socijalističko carstvo je carstvo koje je prošlo, a ostali su samo tužni ostaci njegovog sjaja, rekao bi Hegel, kada bi predavao istoriju dvadesetog veka.

Obilazeći ovo sidlište uveravam se u ispravnost lucidnih refleksija Džejn Džejkobs.

U panelskim naseljima, kao što je ovo, fale ‘oči na ulici’ jer fale i same ulice van zgrada, kao što je ona primetila.

Ulice su u takvim naseljima hodnici i liftovi u zgradama.

Između zgrada je otvoren prostor na kojem se komunikacija obavlja samo pešačkim stazama.

Tu nema mešane upotrebe prostora i raznih lokala iz kojih je moguće spontano nadgledati ulicu, i integrisati one koji nisu iz tog kraja.

Kako nema ulica nema ni trotoara, koji bi omogućili integraciju dece u naselju.

Drugačije se živi u naselju bez trotoara i ulica.

Planeri ovog sidlišta su ih izostavili zbog uverenja da će time doprineti bezbednosti njegovih stanovnika. Skloniće saobraćaj motornih vozila, tako su rezonovali, i kretanje u naselju će samim tim biti bezbednije.

Istina je, međutim, da su upravo urbani prostori ostavljeni bez prilika za usputno nadgledanje - prodavca, frizerke, konobara, službenika - među najmanje bezbednim te usamljene staze pored kojih s prvim mrakom nema nikakve aktivnosti, uglavnom puste zelene površine i parkovi između blokova pružaju neke od najboljih prilika za pljačke i napade.

Na adresi koju sam tražio nalazio se osmospratni kvadar. Stanodavci mi otvaraju vrata preko interfona. Unutra, uski hodnici i niska ulazna vrata stanova, jedna nasuprot drugih.

Na jedna je upravo izašao jedan stariji, pogureni čovek, sa kantom za zalivanje u ruci, i obazrivo, postrance, krenuo da silazi niz stepenice.

- Dobri.

- Dobri den.

Pitao sam se je li i ova zgrada, poput onih na Novom Beogradu, puna vojnih penzionera.

Posmatrajući taj stan, njegove široke prozore, jednostavne, stare ugradne plakare od drvenih ploča, malo kupatilo, dve oker briselske fotelje i pred njima jedan niski pravougaoni sto, vidim čitavu jednu istoriju stanovanja u ovoj zgradi, čiji je početak negde u šezdesetim godinama prošlog veka.

Stanodavci, muž i žena u četrdesetim godinama, objašnjavaju mi uslove zakupa. Meni je, međutim, jasno šta je važniji aspekt koji stanovanje ovde podrazumeva. Ako potpišem ugovor, obavezujem se, naime, da godinu dana živim u socijalističkoj Čehoslovačkoj.

O tome se ovde zapravo radilo. To nije pisalo u ugovoru, razume se, ali je bilo u podtekstu čitave situacije.

Ostalo bi mi onda još samo da se zaposlim u nekom državnom preduzeću, poput vodovoda, i da kupim „škodu 1000 MB”.

Bojan Viculin, Češka