Pseća soba

Čudan je naš jezik. Kada kažem „pas” – značenje ima svoje dostojanstvo, a kada kažem „pseći”, značenje odmah dobija prizvuk nečeg negativnog, poniženog, ubogog.

Pas, kao i čovek, može biti bolje ili gore sreće, što je opet relativno, u zavisnosti od toga ko tumači tu sreću. Ponekad, vlasnik psa sa pedigreom, smatra da je ovaj rođen pod srećnom zvezdom, jer ima udoban dom i svog lekara, nije ni gladan ni žedan, kada izađe na kišu ima svoju kabanicu i ne druži se sa ološem.

Taj isti pas, međutim, možda zavidi uličarima koji spavaju gde stignu, jedu šta nađu, druže se s kim hoće, a ne znaju ni za korpu ni za povodac, još manje za kupanje, šišanje i ostale domaće muke.

Šta uopšte znači „udobnost” – u onom smislu u kome je tumače ljudi – za jednog psa? Na to su pokušali da odgovore dizajneri i arhitekti, kada su pre više godina učestvovali na izložbi pod nazivom „Pseća kuća” (Doghouse) u jednom od nacionalnih muzeja za dizajn, u Njujorku. Povod nije bio ni bizarne ni dekadentne prirode, već pre svega svojevrsni omaž psima-vodičima u službi slepih lica. (Pokrovitelj izložbe bio je Guiding Eyes for the Blind – „Oči koje vode slepe”) – jedna od vodećih škola za dresuru pasa kao vodiča slepih lica u SAD. To što je opširan predgovor za katalog izložbe potpisao niko drugi do Ralf Kaplan, pisac i poznati teoretičar i publicista dizajna, još je jedan dokaz da izložba „Pseća kuća” u jednom muzeju nije zamišljena kao ekstravagancija, već kao doprinos večnom i neraskidivom odnosu između čoveka i psa, koji je uostalom oduvek bio tema ljudi od uma i mašte, od Ezopovih basni, preko Diznijeve „Maze i Lunje” do Orvelove „Životinjske farme”.

Propozicije za izlaganje na izložbi bile su kao i za svaki drugi dizajn: od definisanja dizajn problema, preko materijala, konstrukcije, veličine, do trajnosti i cene. Izložene su 24 „Pseće kuće” najrazličitijih oblika i boja, materijala i konstrukcije. Dizajnerima nije nedostajala mašta iako je problem na prvi pogled krajnje uprošćen – psima je potrebno tako malo. Međutim, ne i vlasnicima pasa, pa je tako mašta „puštena s lanca” bila više nego plodna. Na primer, jedan od arhitekata poigrao se rečima pa je čuvenu dizajnersku školu 20. veka – Bauhaus, preinačio u „Bau-vau-haus”, i ponudio pseću kuću u najboljim tradicijama ovog slavnog Modernog pokreta 20. veka.

Zanimljiva rešenja su se kretala od kućice na sklapanje, naročito pogodne za putovanja i one vlasnike koji vole da vode svog ljubimca svuda sa sobom, do velike kuće u obliku „Trojanskog konja” sa svim elementima povratka klasičnim vrednostima!

Ja predlažem jednostavniju varijantu pseće sobe – za sasvim male, patuljaste pse. Običnoj kuhinjskoj hoklici prikucajte dno, zatim donji deo zatvorite sa tri strane, na gornji stavite jastuk, a sve zajedno presvucite dekorativnom tkaninom. Tako će vaš ljubimac dobiti svoj krov nad glavom koji će ga štititi od prevelike ljubavi ukućana – od koje bi ponekad da pobegne među beskućnike.

Arh. Radmila Milosavljević
www.dopisna-skola-ambijent.rs