Oprobani „faktor" Radonjić

Bio bi to dobar scenario za filmski triler. Kako je počela, tekla, a kako se završila sezona košarkaša Crvene zvezde, od velikih najava, preko skromnih dela i sunovrata, do podizanja iz pepela i prolaska kroz cilj u maratonskoj trci sa najvećim takmacom iz Podgorice, za prsa...Najbolji srpski klub poslednje decenije osvojio je petu titulu u ABA ligi i tako kročio na „crveni tepih” koji ga vodi do još jedne evroligaške sezone i nadmetanja sa evropskim velikanima.

A, počelo je bajkom, povratkom legendarnog igrača u ulozi trenera Saše Obradovića, najave dugogodišnje saradnje i plana da „crveno-beli” čak napadnu fajnal-for. Lepo zvučalo, ali u startu je košarkaškim stručnjacima i neostrašćenim „zvezdašima” bilo jasno da su napravljene grube greške u selekciji. Dve ključne pozicije u timu, plejmejkera i centra, praktično su bile nepokrivene, tačnije uloge poverene igračima koji kvalitetom ne mogu da „prebace” preko granica ABA lige.

Kao startni plejmejker posle četiri sezone u Grčkoj (Rodos i Promiteas) stigao je nepoznati Lengston Hol. U pripremnom periodu i na startu sezone izgledalo je da bi mogao da „vuče” igru, ali sve je palo u vodu posle povratka iz povrede, a do kraja su se mučili i Amerikanac i Zvezda. Kao rezervnog pleja, a u stvari je više bek šuter, Obradović je video Voldena, ali i njegova kreacija je bila klasična „poštapalica”, pa se poseglo za rešenjima, koja su bila „ruski rulet” sa punim burencetom! Prvo je doveden Ročesti, dve sezone ranije jedan od najboljih Zvezdinih igrača, ali sada već u ozbiljnim godinama, a zbog visine i nedostatka mišića, još veći hendikep u odbrani. Dobio je dvomesečni ugovor i uz „srećno”, ispraćen početkom decembra iz Srbije.

Obradovićevo „tumaranje” po poziciji na kojoj je sam postavio visoke evropske standarde, završilo se sa Kinom Kolomom. Dočekao je Španca uz pohvale da je „izuzetan igrač, sa izrazitim liderstvom”, ali to je bio Kolom mesecima bez tima, treninga i utakmica, sa viškom kilograma, spreman samo za rekreativni basket. Ipak, ostao je mnogo duže nego što se očekivalo. Dao je neki doprinos i posle 25. decembra kada se na Mali Kalemegdan kao spasilac vratio Dejan Radonjić, kome je, ipak, bilo jasno, da tu neće biti neke vajde. Španac je potom oboleo od virusa korona, ali do odlaska početkom maja, nije bio u sastavu. Novi-stari trener je „u vatru” bacio mladog Uskokovića i izvukao „bingo”, jer je bio među zaslužnima za osvajanje Kupa Srbije, kada su nedostajala čak petorica nosilaca igre.

Lepo je pred početak sezone zvučala vest da je prvi centar Albe Lendri Noko pojačao „crveno-bele”, ali ubrzo je stigla nova, da do potpisa ugovora neće doći jer Kamerunac ima ozbiljne srčane probleme. Odlučeno je da se u teške evropske bitke i osvajanje ABA lige krene sa jedinom „peticom”, Kuzmićem, koji je posle teške saoobraćajne nesreće 2019. košarkaški nestao u odnosu na sezonu u Zvezdi kada je bio među najboljim evropskim centrima i zaradio ugovor sa Realom. Računalo se na ispomoć Jagodića-Kuridže i Rita, ali i to je bio čist promašaj. Brzo je doveden iz Izraela Teri, ali Amerikanac nije pokazao ni jedan kvalitet osim da „zakuca” kada se sam nađe blizu koša, a ruku na srce nije bilo ni plejmejkera koji bi podigli Zvezdinu unutrašnju igru, poput onih iz prethodnih sezona – Jovića, Micića, Voltersa, Vilijamsa ili Brauna.

Teri je dobio izlaznu kartu, kao i O`Brajant, NBA pojačanje i veliko razočarenje. Momak kog je Milvoki izabrao na draftu, a igrao još za Denver i Šarlot, evropsku priču počeo je u Makabiju, a u Beograd došao iz ruske Lokomotive. Iako krilni centar, morao je da „kopa” u reketu kao klasični, što mu se baš i nije dopadalo, navikao da mnogo šutira, ali sa veoma malo pokrića. U februaru ga je Radonjić otpratio i rešio da podvuče crtu i krene ispočetka.

Sama činjenica da skoro na pola sezone preuzimaš tim (i to kakav) za većinu trenera po sopstevnom priznanju je čist mazohizam. Međutim, Dejan Radonjić je imao pregršt motiva da pozitivno odgovori na poziv predsednika Nebojše Čovića, sa kojim se nije baš rastao uz zagrljaj, u julu 2017, po osvajanju treće uzastopne titule u ABA ligi. Da mu posao bude otežan, pobrinula se i korona, taman kada su se videli prvi plodovi rada, crni oblaci su se nadvili nad Malim Kalemegdanom. Ni jauka, ni piska...Znao je šta mu je činiti, ali morala je da padne i žrtva. Klupske ambicije o plej-ofu Evrolige su bačene u trnje, ali je Radonjić dobro znao kada je izlaz iz dugog i tamnog tunela, da će opet biti radosti na Kalemegdanu, vatrometa, uprkos izostanku „šestog igrača” – navijača.

Stavljena je tačka na pojačanja (tome je sigurno doprinela i finansijska situacija), a igru je počeo da gradi po sopstvenom izumu, potvrđenom sa deset trofeja – „domaćim materijalom”. Preporodio je Dobrića, Davidovca, Simonovića i Kuzmića, znatno unapredio igru Noka, koji je od „izgubljenog” za košarku stigao do najkorisnijeg igrača finalne serije protiv Budućnosti. Hramala je Zvezda i dalje sa plejmejkerima, još više zbog povreda i virusa korona, a u finalu praktično igrala bez Voldena. Još veći problem je bio na poziciji krilnog centra, jer je tim pred epske duele sa Podgoričanima ostao bez Jagodića-Kuridže i Rita, a Simanić je još ranije napustio klub, posle još jedne izgubljene sezone. Kakav su samo posao pod košem obavili „suvonjavi” Simonović i Davidovac...

Sve to nadoknađeno je „radonjizmom”, odbranom do poslednjeg daha, lične greške i timskom „hemijom” sa igračima starosedeocima kao profesorima, koji su novajlijama i strancima do detalja predočili kako Radonjić pravi šampionsku igru. I gle, čudo se dogodilo. Uz pomoć Mornara koji je Budućnosti oduzeo prednost domaćinstva u plej-ofu i predao ga Crvenoj zvezdi, glavna Radonjićeva rečenica je bila – „da odbranimo naš teren”. Za titulu i Evroligu je bilo potrebno „tri iz tri”. Bilo je pakleno teško, ali urađeno hiruški precizno, sa trenerom koji je imao skalper u ruci umesto table za crtanje...

Uspeh timski, sa Radonjićem kao glavnim faktorom, a trojicom igrača kao izvršnim direktorima. Sezonu karijere, mada je njen veći deo presedeo na klupi ili bio epizodista odigrao je Ognjen Dobrić. U finalnoj seriji najbolji strelac sa 98 koševa (iz igre 76-30) i važan faktor u odbrani od Kobsa i Ivanovića, uz, naravno, kapitena Branka Lazića, prvog defanzivca lige. Džordan Lojd je ispucao veliki broj „ćoraka” za renomiranog šutera (96 poena, 84-33), ali šampionskom „trojkom” pola minuta pre kraja u petoj utakmici, opravdao je ugovor. Ipak, nijedan od njih dvojice nije poneo MVP titulu. Posle svega što je preživeo u manje od godinu dana, Lendri Noko je kao pomilovan „Božjom rukom” izrastao u Zvezdinog junaka. Što se poena tiče bio je znatno „tiši” od Dobrića i Lojda (54, šut 33-22), ali defanzivno i skakački je bio na najvišem evropskom nivou. Uhvatio je u finalu čak 41 loptu (8,2 u proseku), a u petoj u odsutvu povređenog Rida iz Budućnosti, bio gospodar reketa i čuvar Zvezdinog šampionskog plamena.