Mi smo ti koji utičemo na stvarnost

Zaista je retka prilika gledati glumca Slavka Štimca na daskama koje život znače. Takođe, delikatno je upriličiti razgovor s njim. U zemunskom „Madlenianumu” Slavko Štimac upravo je istrajavao na predstavi „Da krenemo ispočetka”, koju po drami savremenog francuskog pisca Erika-Emanuela Šmita, u prevodu dr Nikole Bjelića, režira Andrea Ada Lazić. Dramaturg je Dragana Bošković, scenograf Nikola Nikolić, kostimograf Jelena Stokuća, kompozitor Andrija Pavlović, a Ivica Klemenc saradnik za scenski pokret. Premijera je u četvrtak uveče, 10. juna od 19.30 sati na Velikoj sceni „Madlenianuma”.

U drami „Da krenemo ispočetka” jedan čovek, lekar nobelovac, susreće sebe samog iz vremena kad je bio četiri decenije mlađi. U mešanju i sjedinjavanju dva vremena događa se čitav buket duhovitih, nesvakidašnjih i dirljivih situacija koje je izrodio Erik-Emanuel Šmit. U ulogama dva džentlmena nastupaju Slavko Štimac i Ljubomir Bulajić, a uz njih i pet dama: Branka Petrić, Tamara Aleksić, Lana Karaklajić, Nađa Jakovljević i Natalija Vlahović.

Šmitova komedija „Da krenemo ispočetka” vaš je novi glumački iskorak. Čime vas je osvojila njegova scenska poetika? Koje nedoumice su vas mučile dok ste tražili scenska rešenja za oslikavanje njegove poetike?
Aleksandar je čovek koji susreće sebe samog iz vremena kad je bio četrdeset godina mlađi. U mešanju dva vremena događa se niz duhovitih i emotivnih scena u kojima on preispituje odnos s osobama koje su imale najvažnije mesto u njegovom životu.

U drami „Da krenemo ispočetka” glavni junak, Aleksandar, vraća se četrdeset godina u prošlost. Po čemu je ova priča nama bliska?
Čini mi se da je bliska svakom čoveku koji se s vremena na vreme osvrne na svoj život, pitajući se šta bi bilo da je neke stvari uradio drugačije, koliko bi to promenilo njegovu sudbinu.

Kako ste rešili spoj prošlosti i budućnosti? Da imamo šansu da vratimo vreme, da li biste nešto drugačije uradili u životu?
To preispitivanje je upravo tema komada. Razmišljanje o odlukama koje donosimo u mladosti, a koje utiču na naš životni put.

Čime vas inspiriše ovo delo budući da su mnogi glumci na kreacijama Šmitovih junaka ostvarili svoje zapažene uloge? Kako doživljavate Šmitovog Aleksandra?
Živ i razigran duh. Radoznao, pun života.

Koliko vam scensko iščitavanje ovog dela pomaže da otklonite svoje nedoumice i strepnje? Koje i kakvo vam je iskustvo ovo traganje donelo?
Kroz proces rada na predstavi, otvaraju se mnoga pitanja i dobijaju zanimljivi odgovori.

Iza vas su brojna filmska ostvarenja i nagrade. Zašto sebe nikada niste doživljavali i smatrali važnim?
Iskreno, ne vidim zašto bi bilo ko mislio da je specijalan. Osim što je plitkoumno, to je i krajnje nepristojno. Svi smo važni i jedinstveni. Tako sam vaspitan.

Začudni Erik-Emanuel Šmit u svojim delima uvek donosi i ozbiljno, filozofsko pitanje budući da je doktor filozofskih nauka. Kakva su vaša verovanja i stremljenja? Šta sve čovek u naletu vremena mora da potiskuje u sebi?
Pokušavam da razumem situaciju oko sebe. Da ostanem priseban u ovom, slobodno mogu reći, čudnom vremenu.

Kako gledate na našu stvarnost, aktuelni trenutak življenja? Kako živite „novu normalnost”?
Mi smo ti koji utičemo na stvarnost. Čovek je socijalno biće i usmereni smo jedni na druge. Važno je da ne izgubimo solidarnost, ljudskost.

Kakvi su vam dalji planovi?
Planovi uvek postoje, ali imam običaj da o tome ne govorim dok ne postanu čvrsti. Kako bi se reklo, jedno po jedno.