Promene granica, priča koja traje

Mesec koji je za nama protekao je u znaku intenzivne cirkulacije raznoraznih „non-pejpera”, čiji je zajednički imenitelj obnavljanje mogućnosti prekrajanja već postojećih granica u Evropi. S tim u vezi, nevezano za realnost takvih ambicija, otvara se pitanje da li bi takva „rešenja” bila u interesu Srbije? Posebno u svetlu neskrivene podrške „prekompoziciji regiona” od strane zvaničnika Srbije, a, kako izgleda, i dobrog dela javnosti. Već nekoliko godina, kao glavni promotor promena granica na Balkanu i nestanka ovakve Bosne i Hercegovine pojavljuje se bivši britanski diplomata Timoti Les. U svojoj opširnoj analizi, objavljenoj u uglednom američkom časopisu „Forin afers” januara 2017, pomenuti analitičar je napisao da treba napustiti koncept multietičnosti jer nije dao rezultat i založio se za radikalnu mogućnost dogovorene secesije. Ona bi u krajnjoj instanci rezultirala stvaranjem veće Hrvatske, Srbije i Albanije na račun BiH i Kosova. Navodno, to je jedini put ka očuvanju mira i uspostavljanja stabilnosti u regionu Balkana.

Problem s ovim radikalnim predlogom jeste u tome što se njime daleko više neuralgičnih pitanja otvara nego što se zatvara. Ukoliko se izađe u susret teritorijalnim aspiracijama Srbije, Albanije i Hrvatske i krene u ostvarenje etnocentričnih snova o proširenju, otvaraju se nova potencijalna ratna žarišta, pre svega u Bosni, ali i u Makedoniji, Crnoj Gori, pa i u Srbiji. Aktuelizovalo bi se ne samo pitanje „Preševske doline” (što je već bilo na stolu 2018. između predsednika Vučića i Tačija, uz prećutni blagoslov američkog predsednika Trampa), nego i pitanje Sandžaka, što Srbiji teško da može da odgovara. Otkinuvši ono što smatraju da im pripada (a što Milošević i Tuđman nisu uspeli ratom), srpska i hrvatska strana svele bi BiH na jedan umanjen monoetnički entitet, udarivši temelje prvoj muslimanskoj državi u srcu EU. Naravno, postavlja se pitanje zašto bi SAD i EU to danas dopustili, čak i ako bi se Bošnjaci s tim planom složili, ukoliko već nisu prihvatili takvo rešenje u vreme okončanja ratnih sukoba na Balkanu tokom devedesetih. Tada je, podsećamo, prvo potpisan Vašingtonski sporazum (1994), kojim su Bošnjaci i Hrvati iz BiH ostali u jednom zajedničkom entitetu, a potom su u Dejtonu određene granice kako tog, tako i srpskog entiteta, te napisan Ustav jedinstvene države BiH u dotadašnjim, međunarodno priznatim granicama.

Pet godina kasnije, Kumanovskim sporazumom i rezolucijom SB 1244 Srbija je izgubila suverenitet (vlast) na Kosovu i Metohiji. Tim dokumentom utvrđeno je novo ime toj teritoriji – Kosovo, kao i njegove granice. Upravo tu i tada određene su granice Kosova (iste kao i u SRJ) i garantovana je nepromenljivost ne samo tih granica, nego i svih okolnih država. Dakle, i Makedonije, Crne Gore, Srbije i Albanije. U Rezoluciji 1244, naime, na dva mesta se eksplicitno pominje „suverenitet i integritet i drugih zemalja u regionu”. Nijedan od tih dokumenata nije u skladu s ustavima Srbije (kako ondašnjim, tako i sadašnjim), ali su pravno obavezujuće rezolucije Saveta bezbednosti donete na osnovu glave VII Povelje UN, deo međunarodnog prava, te su iznad domaćeg zakonodavstva.

Dakle, podela Kosova između Srbije i Albanije nije u skladu s Rezolucijom 1244, dok proglašenje kosovske nezavisnosti, prema mišljenju Međunarodnog suda pravde, nije prekršilo tu rezoluciju. Drugim rečima, Kosovo u ovim granicama može da bude nezavisno, što i jeste za polovinu država sveta. Može da bude i deo Srbije, što i jeste za onu drugu polovinu koja ne priznaje Kosovo. Ili može da bude deo Albanije, što za sada nije opcija nijedne države, pa ni Albanije. Jer to nije dozvoljeno Ahtisarijevim ustavom Kosova. U članu 1 tamo piše: „Republika Kosovo nema nikakve teritorijalne zahteve prema bilo kojoj državi ili delu države, niti će tražiti ujedinjenje sa bilo kojom državom ili delom države”. A ustav Kosova nije moguće promeniti bez saglasnosti Srba koji na Kosovu žive.

Balkan je, pre svega, mesto produženog hladnoratovskog sukoba Rusije i Zapada (NATO). Uvođenjem muslimanske države, koja bi, prirodno, i pored sigurnog ulaska u NATO, svoje saveznike tražila pre svega u Turskoj, ali i u Iranu i Saudijskoj Arabiji, geopolitička situacija samo bi se dodatno zakomplikovala. Tu možda leži i objašnjenje zašto su zapadni saveznici od početka insistirali na multietničkoj Bosni, sastavljenoj od dva, a ne tri entiteta.

Opasnost od nasilnog menjanja granica bila je glavni motiv apela 250 intelektualaca sa zapadnog Balkana, upućenog SAD, EU i NATO vladama. U njemu se kaže da „još nije kasno da SAD i EU preduprede negativnu dinamiku koja potencijalno vodi u nasilje”. U pismu se još pominje i potreba da se zapadne vlade „suoče s dosadašnjom neuspešnom politikom”. I u tome je suština. Jer priželjkivanje „rešenja” na bazi promene granica postojaće sve dok politika Zapada, pre svega EU, bude bez rezultata. A jedini rezultat koji će ovo pitanje skloniti kao opciju biće jasna, brza i izgledna integracija svih zemalja regiona u punopravno članstvo EU. To je i jedini put ka stabilnosti našeg regiona.

Esejista i prevodilac