Urodnjavanje jezika

Mesecima slušam i čitam o Zakonu o rodnoj ravnopravnosti i nerviram se. Ni na kraj mi pameti naravno nije da imam bilo šta protiv ravnopravnosti žena i muškaraca, ni na kraj mi pameti nije ni da opravdavam bilo kakvo nasilje nad slabijima, ali ničim ne uspevam da opravdam to što se ovim zakonom najavljuje nasilje nad srpskim jezikom.

Pošto se obično rukovodim stavom „u se i u svoje kljuse”, sela sam i pročitala tekst zakona. Ključni zahtev koji se traži/podrazumeva ovim zakonom jeste zahtev koji je stavljen u naslov ovoga teksta: proces urodnjavanja mora se sprovesti na svim nivoima – i to ponovljeno 12 puta.

Reč urodnjavanje ne postoji ni u jednom od šest pregledanih rečnika srpskoga jezika (Rečnik SANU još nije stigao do U), a nije ni mogla da bude zapisana, jer je prevod engleskog izraza „Gender mainstreaming”.

U zakonu stoji: „Akcionim planom određuje se sprovođenje mera utvrđenih Strategijom kroz proces urodnjavanja, utvrđuje se način saradnje među socijalnim partnerima, definiše se plan izveštavanja udruženja građana određenih za sprovođenje mera iz akcionog plana” (član 15, stav 3), a „udruženje jeste dobrovoljna i nevladina nedobitna organizacija zasnovana na slobodi udruživanja više fizičkih ili pravnih lica, osnovana radi praćenja, ostvarivanja i unapređenja određenog zajedničkog ili opšteg cilja i interesa” (član 6, stav 20).

Posle ovoga se mora postaviti pitanje kako su, i zašto, vlada i skupština bez ikakve zadrške stale iza zakona koji su zamislili i čije će sprovođenje nadgledati članovi neke nevladine organizacije. Je li to Srbija postala nečija privatna država, samo mi to još nismo shvatili?

A sad o početnom motivu za pisanje ovog teksta. Gotovo svi razgovori o zakonu uključivali su i stavove o članu 25: „Organi javne vlasti dužni su da kontinuirano prate ostvarivanje rodne ravnopravnosti u oblasti društvenog života za koju su nadležni, primenu međunarodnih standarda i Ustavom garantovanih prava u toj oblasti, upotrebu rodno osetljivog jezika u nazivima radnih mesta, položaja, zvanja i zanimanja, kao i da, u okvirima svojih nadležnosti, vode politiku jednakih mogućnosti za žene i muškarce.”

Neću ponavljati već u medijima navođene primere koji, kako je lepo pokazano, možda predstavljaju „rodno osetljiv jezik”, ali zasigurno poništavaju definiciju jezika koju smo svi naučili u nižim razredima osnovne škole, a koja kaže: jezik je sredstvo sporazumevanja. O kakvom sporazumevanju je reč ako ja obavestim „Stigla je dopisnica”, a vi se zapitate da li je to osoba ili otvoreno pismo; ako radosno kažem „Evo nama nove psihološkinje i sociološkinje”, a vi se zapitate kako se možete obradovati nekome kome u predstavljanju zvoni samo -ološkinje. Jasno je da ovako nasilno uveden „rodno osetljiv jezik” poništava ključnu reč u datoj sintagmi – jezik. Uz to, svaki govornik srpskog jezika oseća da nastavci u kojima dominiraju Š i Nj gotovo uvek imaju pogrdno značenje.

Na kraju zakon, utešno, kaže: „Primena rodno osetljivog jezika iz člana 37. stav 1. tačka 4) podtačka (3), kao i iz člana 44. stav 3. ovog zakona stupa na snagu tri godine nakon donošenja ovog zakona.” Da li će tokom naredne tri godine žena sa diplomom u kojoj piše „diplomirani filolog srpskog jezika i književnosti – master” morati da nostrifikuje diplomu? Da li će zaprećenim novčanim kaznama biti kažnjen onaj koji ne razlikuje doktorku nauka i kolokvijalnu doktorku (lekarku), ili je jedna od njih doktorica?

I još ovo: kad se, kolokvijalno, ili u crtanim filmovima, predstavljaju govornici stranih jezika, mi – prema jezičkoj melodiji i načinu artikulacije pojedinih glasova – nepogrešivo prepoznajemo o kojem je jeziku reč. Jedino srpski jezik, i sanskrt, kaže Tagore, imaju jezičku melodiju koja se ne može svesti na linearan niz tonova.

Autorkinje, ministarkinje i ine -inje i -ološkinje sada prete da to ponište, da unište dušu srpskog jezika. Zato ponovo podsećamo da (apokrifno) zaveštanje Stefana Nemanje kaže: „Narod koji izgubi svoje reči prestaje biti narod.”

Grozda Pejčić,
Beograd