Muzika kao veličanstvena pobeda života

– I posle 30 godina karijere verujem da sam još „mlad” i da me čekaju mnogi izazovi. U svako delo koje interpretiram se „zaljubljujem”. Otkrivajući kontekst, pozadinu, razne artefakte, ostvarujem neku metafizičku vezu s kompozitorima. Do pre mesec dana nisam ni pomišljao da ću nastupati 31. maja u sali Filharmonije i večeras u 19 časova u Kolarčevoj zadužbini – kaže Nenad Radić, pijanista i pedagog, uoči drugog koncerta u Kolarcu, kada ćemo moći da čujemo dela Bramsa i Šopena.

Naš sagovornik je diplomirao i magistrirao na FMU u Beogradu, u klasi prof. Zorice Dimitrijević Stošić i doktorirao (mentor prof. Ninoslav Živković). Usavršavao se u klasama pedagoga A. Nasjetkina, E. Tatulijan i V. Pjaseckog. Održao je više od četrdeset resitala u Srbiji. Gostovao je i u inostranstvu, a u retkom kamernom duu klavir-orgulje, s Majom Smiljanić Radić, ostvario je zapaženu koncertnu turneju 2010. u Severnoj Americi.

U klasi Nenada Radića diplomiralo je 30 studenata koji su karijere nastavili u svetu. Upitali smo našeg sagovornika kakvu poruku šalje publici povodom ove godišnjice, a odgovor je glasio:

– Muzika i klavir su moj život, smisao, poslušanje, hleb, vazduh i voda, moja oaza, strast, greh, ali i patnja, nada, strah, traganje i preispitivanje. Svaki resital koncipiram kao neraskidivu celinu. Ovog puta to su najveća remek-dela Bramsa i Šopena. Ovaj, veoma zahtevan, program predstavljao sam publici u regionu na koncertima tokom 2019. Kruna je trebalo da bude koncert u Kolarčevoj zadužbini, ali se onda dogodila pandemija. Tada sam očajavao, ali sada znam da se sve uvek dešava s razlogom i da je „prinudni koncertni odmor” bio idealna prilika da program odleži, kao vino u hrastovom buretu. Čak tri velika dela, Šopenove „Polonezu – fantaziju” i „Sonatu u ha-molu”, kao i Bramsovu „Sonatu u ef-molu”, završavaju veličanstvene pobede života. I tu se krije poruka publici i virusu. Čak dva koncerta u samo tri dana posledica su epidemijskih mera koje ne dozvoljavaju dugačke dvodelne koncerte, pa sam program podelio u dve celine – ističe pijanista Radić. Koncertna i pedagoška delatnost su za našeg sagovornika dve strane jedne medalje, a o njima tvrdi:

– To su dva posla i zahtevaju celog čoveka, dva puna radna vremena, posvećenost i strpljenje roditelja, upornost i disciplinu vrhunskog sportiste, istraživački duh naučnika, radoznalost deteta. Zbog toga ih je teško „pomiriti”. Ali pedagogija i pijanizam čine simbiozu, jedno hrani i podstiče drugo. Kroz rad sa studentima postajem bolji čovek i pijanista; kroz koncertne nastupe stičem nezamenljivo iskustvo koje prenosim studentima. Oba posla obeležavaju ceo umetnikov život, a na tom dugom putu svako delo, nastup, čas... jednako je važan delić životnog mozaika.

Za tri decenije rada dogodili su se značajni koncerti, a neke od njih Nenad Radić izdvaja, poput pet resitala u Kolarčevoj zadužbini i podvlači da je najteže svirati u svom gradu. A o gostovanjima u inostranstvu kaže:

– Turneja po gradovima Severne Amerike 2010, sa suprugom Majom Smiljanić, sigurno je najuzbudljiviji događaj moje karijere. Ostala nam je velika neispunjena želja da taj neobični duo klavir-orgulje, koji smo simbolično nazvali „Kraljevski par”, predstavimo i beogradskoj publici. Orgulje u Domu sindikata su odavno van upotrebe, u Kolarcu ih nema, a donošenje klavira u katedralu na Neimaru komplikovano je i akustički rizično. I dalje se nadamo da će i Beograd jednom imati koncertnu salu koju krasi „kraljica instrumenata”.

Nenad Radić pokazuje da je društveno veoma osvešćen i time što je aktivan u humanitarnim akcijama.

– Sa posebnom radošću sećam se obnove Materinskog doma 2013. u Zvečanskoj ulici. Bio sam inicijator, ali sve zasluge pripadaju donatorima i izvođačima radova, koje je predvodio Aleksandar Dulanović. Pomagao je i moj sin, koji je tada imao pet godina. U vremenu brzine, tehnologije, potrošačkog mentaliteta, reklame i neizvesnosti, jedino što nam ostaje jeste humanost – kaže umetnik. Za kraj dodaje:

– Moji studenti su moja ljubav, inspiracija, članovi šire porodice. Uvek sam im na raspolaganju i neizmerno me raduju njihovi uspesi. Prave društvene promene ne donose revolucije, nego svakodnevni rad i trud u svom okruženju. Tako sam vaspitan, to prenosim i na studente. To je jedini način da se suprotstavimo vremenu u kojem malo ko pita: „Kako mogu da pomognem?”, ali zato većina traži „svoj deo” pitajući: „A šta ja imam od toga?”. Kad je reč o repertoaru, najviše cenim Betovena, Baha i Mocarta, ali je lista onih koje obožavam mnogo duža. Iskustvo me uči da se planovi retko ostvare, obično se sve nekako neobjašnjivo dogodi onda kad mu je vreme. Tako je i sada bilo.