Kopanje u prestonici mladog krompira

GLOGONj – Masovno vađenje mladog krompira počinje ovih dana na oko 100 hektara u južnobanatskoj prestonici povrća, Glogonju. Prskalice se ne gase, a ovdašnji povrtari obilaze i zagledaju biljke, merkajući da li je zrelo za jedan od najvažnijih poslova u sezoni. Iako se na pijačnim tezgama nudi ovo popularno rano povrće, njegovi najčuveniji proizvođači kažu da je to roba ili iz uvoza ili iz plastenika, „ali to nije to – taj ukus”.

„Zasadi sve do Sefkerina sve kasnije stižu, ali vredi malo sačekati jer naš krompir slovi za najbolji i jeste tako. Mi proizvodimo samo mladi krompir, mnogo ga i sami trošimo, dok u centralnoj Srbiji gaje onaj što traje čitave godine. Sada nam je udarni period. Mladi krompir je specifičan jer ne može da se dugo drži, od momenta kada se izvadi on je ’riba na suvom’. Ja sam se odlučio za sorte belog krompira ’memfis’ i ’kleopatra’, seme je jeftinije i ima lepšu boju, ne prskam ga nikakvim špecijama. Kanal prodaje je na kvantašu, gde nakupci deru i nas i kupce. Cena u otkupu ide od 30 do 50 dinara, a prodavaće ga od 150 u Beogradu”, govori za „Politiku” Dorel Topal, povrtar iz severnog sela pančevačkog atara, u kojem 90 odsto povrtara gaji upravo mladi krompir.

Posle njega po popularnosti sledi kupus, pa mladi luk za vezice. koji je već povađen iz većine zasada, a ono što je ostalo u zemlji je, kažu ovde, za kućnu upotrebu. Topal dodaje da je prodao i oko 30.000 vezica luka – ljudima koji dođu kod njega i dalje prosleđuju marketima. Čist posao, a i zaradom je zadovoljan. Nakon krompira sledi mu i druga setva. Biće to prvo boranija, pa kupus od sredine jula do 1. avgusta.

Na glogonjskoj zemlji, na kojoj su u prošlosti bili vinogradi i voćnjaci, uzgajaju se i druge kupusnjače, poput karfiola, brokole, prokelja, pa kukuruz šećerac i nešto manje paprike jer zemljište ovde nije za nju. Proizvodnja se, objašnjavaju, ne isplati, komplikovana je i traži mnogo rada. Paprika hoće često da poboleva, napadaju je štetočine, teško se bere i najviše od svih kultura traži vodu, a ne može da parira onoj iz drugih krajeva.

„Kod nas je, inače, najveća muka s vodom. A sve mora da se zaliva. Krompir još i najmanje, ali kad krene kupus – pumpe ne gasimo. Voda iz mreže je tako-tako – problem je što putuje starim azbestnim cevima, pa se često zažuti i ima miris. Ovde u polju svako ima svoj bunar, a i to košta. Platiš par stotina evra da ga iskopaju, a tu je i pumpa i ostala oprema, koju masovno kradu. Svakog dana sve moraš da demontiraš i nosiš, pa sutra sve otpočetka jer imamo nepozvane goste koji nose sve. Kad sam prijavljivao krađe, policija dođe i kaže: to je šteta male vrednosti. Znači možeš da kradeš do 15.000 dinara i ništa”, žali se Dorel Topal i dodaje da je zato sada na redovnoj straži sve dok ne povadi mladi krompir.