Zagreb nema isti pozivni

Sedim pre nedelju-dve s prijateljima u kafani preko puta manastira Poganovo. To je na nekih pola sata vožnje od Pirota, u pejzažu koji liči na onirički Novi Zeland iz „Gospodara prstenova”, mesto koliko prelepo, toliko zabačeno da mi se prvi put u Srbiji desilo da mi mobilni telefon ne „hvata” signal moje mreže, da je ovde sada ne (anti)reklamiram.

Tu, u srcu zaboravljenog Balkana, iz kafanskih zvučnika „piči” „Parni valjak”: „Nazovi da ti čujem glas/Nazovi, kaži mi kako si/Zagreb ima isti pozivni”. Pa nešto razmišljam: Je li nekad pesma toliko očigledno demantovala samu sebe? Ne, brate, nije tako. Zagreb nema isti pozivni.

Pesma je iz 1987. godine, pa ono što Aki Rahimovski otpeva nakon reči „pozivni” ono „nula, četiri, jedan” svima u to vreme nadolazi prirodno. Već dugo, međutim, praktično od samog sticanja nezavisnosti Republike Hrvatske, Zagreb ima kraći i jednostavniji pozivni broj – (samo) nula, jedan.

Sama pesma predstavlja divan primer međusobne isprepletenosti uticaja kod autora jugoslovenske popularne muzike. Jasno je da je Husein Hasanefendić, ključni autor „Parnog valjka”, ovde bio inspirisan pesmom Džonija Štulića „041” (poznatom po prvom stihu „Kada Zagreb izranja iz sna”) iz 1981. godine. (Navedena pesma „Parnog valjka” je iz 1987.) Međutim, sam Hasanefendić će istom ovom pesmom nadahnuti – Gorana Bregovića. Njegovi stihovi „Sjeti se, okreni list pod slovo A/ponekad, i biraj broj kraj mojeg imena” odjeknuće godinu dana kasnije u Bregovićevim „Negdje u tvome adresaru/pod slovom B je moje ime”. Ljubitelji psihologije primetiće da Hasanefendić prilagođava svoj tekst pevaču Akiju Rahimovskom (otud „slovo A”), dok Bregoviću ne pada na pamet da zbog Alena Islamovića menja svoj (prezimenski) inicijal.

No dobro, nije ovo mesto za dublje ulaženje u „pop književnost” analize. Ovaj uvod je zapravo tu zbog velike pažnje koju je u javnosti privukla čestitka patrijarha srpskog Porfirija novoizabranom zagrebačkom gradonačelniku Tomislavu Tomaševiću, u kojoj između ostalog stoji: „Svojevremeno je veliki zagrebački pesnik Branimir Džoni Štulić pevao kada Zagreb izranja iz sna, što me je podstaklo da izrazim nadu, koja je, uostalom, i nada svih žitelja ovog lepog grada, da je pred nama novo jutro koje će promeniti sve”. Svi dosadašnji komentari ove čestitke fokusiraju se na prvu pop-kulturnu aluziju, no ne treba zaboraviti ni drugu parafraziranu pesmu, onu koju je napisao Petko Kantadžijev-Mlinac, a koja je spojila Stjepana Džimija Stanića, „Indekse” i Dušana Prelevića Preleta, te čiji je naslov nedavno dodao neke nove valere popularnoj omladinskoj seriji Radio-televizije Srbije.

I dok patrijarh Porfirije oduševljava i Srbiju i okolne zemlje svojim poznavanjem filmske umetnosti i popularne muzike, većina srpskih analitičara, komentatora, pa i drugih javnih aktera, pokazuje skoro neverovatan politički analfabetizam. Naime, rezultati lokalnih izbora u Hrvatskoj, naročito u Zagrebu, razne su naveli da počnu da povlače nekakve analogije.

Jedni tako strašno zavide Zagrepčanima na mladim progresivnim snagama, a naročito ih muči što ne vide ništa slično u Srbiji. Umno ograničeniji članovi ovog tabora skloni su da kažu da je ovo kao da u Beogradu pobedi partija spremna da prizna nezavisnost Kosova. Drugi opet u ovom vide nadu i za Srbiju i Beograd, početak jednog trenda, talasa. Umno ograničeniji među njima poručuju: Neka se spreme Sarajevo, Ljubljana, Beograd.

I jedni i drugi maše suštinu, onu koja bi se mogla opisati frazom: Zagreb nema isti pozivni. Dok je imao stari pozivni, postojala je Jugoslavija, Hrvatska i Srbija su bile u istoj državi, interakcija je postojala i morala je postojati. Danas, međutim, za Srbiju i Beograd mnogo veću težinu ima, recimo, izbor Draška Stanivukovića za gradonačelnika Banjaluke, nego izbor Tomaševića za gradonačelnika Zagreba. Da, i Banjaluka je u drugoj državi, ali Beograd na Banjaluku, a onda i Banjaluka na Beograd, koliko god u manjoj meri, realno utiče. Što se, pak, Zagreba tiče, tamošnji rezultati lokalnih izbora za Beograd su relevantni taman koliko i rezultati lokalnih izbora u Sofiji, Tirani ili Bukureštu.

Po svim mogućim najavama, lokalni izbori u Beogradu nisu daleko. Pitam se: postoji li ijedan, bilo koji, potencijalni kandidat kome bi eventualnu pobedu zagrebački nadbiskup Bozanić čestitao parafrazom, primera radi, ovakvom: „Želim da izrazim nadu da će vaš trijumf skratiti makar simbolično onu mitsku Bajaginu daljinu pod šifrom 442”. Ko shvati zašto je to nemoguće, shvatiće i zašto gore potencirane analogije nemaju ama baš nikakvog smisla.