Sve je bilo organsko

Počela je akcija u Srbiji da se poljoprivreda povrati na organsku proizvodnju, bez pesticida i veštačkog đubriva. Živeo sam u doba kada nije bilo diditija ni pesticida koji su trovali prirodu. Sve vrste gamadi živele su slobodno i našli su svoje domaćine: krpelji ovce, obadi goveda, pipe su pile krv kokošima, buve mačkama i psima. Najgore su prošli ljudi: stenice, svrabne vaši, crne i bele vaši, stidne vaši. Sve je zagorčavalo život ljudima. Posebno su bile opasne bele vaši koje su izazivale pegavi tifus od kojega je u Goraždu na zimu 1942/1943. umrlo dve hiljade muhadžera koje je četnički vojvoda Đurišić proterao iz Sandžaka. Sva hrana je bila organska, ako je bilo, a više je nije bilo, nego što je bilo, pa smo bili više gladni nego siti. Nije bilo ni veštačkog đubriva da zagađuje zemljište. Žali se Meira: „Nema se, ništa mi nije rodilo, ispostila se zemlja”. Pitamo je: „Imaš li kravu, što ne đubriš?” „Ma imam kravu, samo krava nema šta da jede pa nema ni đubreta”. Takva je bila poljoprivreda. Samo bilo je sve organsko.

U organskoj proizvodnji postizan je prinos od tri do četiri hiljade kilograma suvog zrna žita po hektaru. Jugoslavija je posle Drugog svetskog rata imala veliki deficit u ishrani stanovništva. Snabdevanje stanovništva u gradovima bilo je racionalisano sa bonovima u kojim se dnevna potrošnja po stanovniku iskazivala u gramima. Spasla nas je pomoć iz SAD, koju smo dobijali zahvaljujući našim raskidom sa Istočnim blokom. Tek šezdesetih godina, zahvaljujući novim agrotehničkim merama u koje je spadala upotreba pesticida i veštačkog đubriva oslobodili smo se uvoza žitarica i postali čak izvoznici. Upotreba pesticida u poljoprivredi počela je masovno u svetu tek pošto su završena detaljna istraživanja o njihovoj štetnosti za ljude i dokazano je da nemaju nikakvo štetno dejstvo. Danas se postiže prinos od osam hiljada kilograma kukuruza po hektaru, duplo više nego u organskoj proizvodnji, a otprilike isti je slučaj i sa ostalim kulturama. Trenutno se vodi velika diskusija u Švajcarskoj o prelasku na organsku proizvodnju. Dokazano je da bi ona duplo poskupela prehrambene proizvode i da se za sada ne može masovno primeniti. Ako je organska proizvodnja skupa za građanina Švajcarske koji ima pet puta veći prihod od nas, onda šta tek reći za situaciju kod nas. Poskupljenje hrane značilo bi odricanje od najvažnijih prehrambenih proizvoda za najveći deo naših građana. Organska hrana je samo hit za mali broj naših građana, koji ne znaju šta će sa parama, pa to ne može biti problem koji mora da rešava društvo u ovim teškim vremenima.

Srđan Tanasković,
Beograd