Samo loši đaci hvale nastavu na daljinu

Iz školovanja u otežanim uslovima koje diktira epidemija virusa korona neminovni su gubici na svim planovima. Minimum deset odsto učenika u preduniverzitetskom sistemu obrazovanja Srbije, po gruboj proceni, nije imalo pristup onlajn nastavi na odgovarajući način iz različitih uzroka. To je vojska od 75.000 do 80.000 učenika koji će trajno osetiti posledice nedostatka obrazovanja. Nemali broj nastavnika bio je prinuđen da podiže kredite da kupuje računare i drugu opremu, ali ta nevolja nije zaobišla ni mnoge roditelje. I đaci, i roditelji, i nastavnici jedva čekaju kraj po svemu atipične školske godine iz koje, ako ih utisak ne vara, nažalost, ne izlaze mnogo pametniji. Sva ova viđenja deo su polemike o obrazovanju u okvirima protivepidemijskih mera koja je kao panel-diskusija pod nazivom „Kako se školujemo u pandemiji” održana juče u Beogradu.

– Prema nastavi na daljinu mnogo su kritičniji odlični učenici jer su očekivali više i uočavali su nedostatke takvog rada. Po njihovom mišljenju, nastava na daljinu je nepravedna, nije fer, jer dozvoljava mnogo prepisivanja. Đacima koji su i pre pandemije imali niže prosečne ocene odgovarali su drugačiji način rada i smanjivanje kriterijuma– ukazala je dr Smiljana Jošić, naučni saradnik Instituta za pedagoška istraživanja.

Posebno je istakla da o efektima nastave na daljinu može da se priča, kao i o gubicima, ali da nemamo podatke pre pandemije koje možemo da uporedimo jer kod nas ne postoje nacionalna testiranja čiji bi rezultati bili empirijski osnov za procenu da li se i gde kvalitet obrazovanja izgubio i kako to može da se nadoknadi.

– Međunarodna vrednovanja pre pandemije pokazuju jaz između postignuća učenika u školama iz urbanih i ruralnih sredina. Po poslednjim rezultatima studije TIMS, učenici u razvijenijim gradovima iz matematike su za 40 poena uspešniji od vršnjaka iz neke seoske škole. Podaci iz istog istraživanja, ali od 2015. godine, pokazuju da su postignuća učenika od socioekonomskog statusa zavisila 17 odsto, a u poslednjem ciklusu iz 2019. godine taj se uticaj gotovo duplirao, porastao je na 31 odsto. To je loše za pravednost obrazovnog sistema jer je cilj obrazovanja da učenici iz svih društvenih grupa imaju jednake mogućnosti – navela je Jošićeva.

Zatim je objasnila da se očekuje da će ovaj jaz još produbiti rad škola po kombinovanom modelu jer nastava na daljinu jeste oslonjena na socioekonomski status i lakše se realizuje u urbanim sredinama. Da je onlajn nastava doprinela i gašenju empatije kod dece, a da je to problem koji je teže rešiti od nabavke digitalnog uređaja, primetila je Violeta Alfeldi, učiteljica u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar”. Njeno iskustvo potvrđuje da je prosvetnim radnicima potrebna prilika i vreme da sa đacima i njihovim roditeljima razgovaraju uz stručnu pomoć, da adekvatna podrška bude svima pružena i u urbanim i u ruralnim sredinama od sledeće školske godine, jer je za ovu kasno.

– Obrni-okreni došli smo u situaciju da nam je jedino bitno kakva će da bude ocena na kraju. Od tog pritiska roditelja na dete i na nastavnika dobijemo – ništa. Kod dece se javio otpor i gubljenje radnih navika, što je unelo dosta nemira u porodičnim odnosima, pa i u odnosima između roditelja i nastavnika koji ni pre pandemije nisu bili sjajni. Ovo je samo izbacilo na površinu sve probleme i jasno pokazalo da obrazovanje nije jednako dostupno za svu decu. U javnost iz ministarstva stižu poruke da je sve sjajno, da smo sve završili, a u suštini se svakog dana čini da idemo sve niže. Videćemo koliko će to da ide po dečjim leđima u nastavku njihovog školovanja. Utisak je da u čemu su bili dobri, postali su još bolji, a u čemu su bili loši, postali su još lošiji – smatra Gordana Plemić, predsednica udruženja „Roditelj”.

Među panelistima nadležnih iz resornog Ministarstva prosvete nije bilo, a Vesna Vojvodić Mitrović, iz Granskog sindikata prosvetnih radnika „Nezavisnost”, uverava da prosvetnoj vlasti, iz nekog razloga, ne odgovara da prizna da je stanje na terenu, kako kaže, mnogo gore nego što oni žele da prihvate.

– Problemi su veliki. Naša je procena, za ovih godinu i po dana, i to gledamo vrlo optimistično, da ako društvo investira 1.500 evra na godišnjem nivou za školovanje jednog đaka, otprilike je bačeno oko 750 evra po učeniku. Kad to pomnožimo s brojem đaka u osnovnim i srednjim školama, skoro 600.000.000 evra smo izgubili da se može meriti u novcu. Najstrašnije smo izgubili na nivou motivacije. Kako da objasnite mladom čoveku da ne treba da prepisuje ni u „gugl učionici” ni na platformi „zum”, kada imate visoko kotiranog političara s minimum sedam procenata prepisivanog u svom doktoratu i kažemo – pa šta. Kako da ja dam jedinicu učeniku koji ima sedam odsto prepisanog na kontrolnom, a to mi učenici na času nekada kažu u šali – ukazala je Vesna Vojvodić Mitrović.

Podstakla je time Smiljanu Jošić da citira kako đaci ocenjuju onlajn časove: – Previše je prepisivanja i varanja na testovima. Da je nastava na daljinu dobra, reći će samo loši učenici. Ovakvo učenje bilo bi dosta efikasnije kada ne bi svi prepisivali, ali to nije moguće. Zbog ovakvog stanja uopšte nemam volju da učim i okrećem se prepisivanju nekih predmeta koji su mi teški i koje ne volim...