Frankenštajni sa botoksom

Devojčica stavlja cirkone na kapke i ujutru kreće u školu. Dakle, da bi stigla na prvi čas, ona mora da ustane u četiri kako bi s večernjom šminkom i svilenim trepavicama, u tesnoj haljini, ušla u učionicu. Po svaku cenu mora da liči na virtuelnu sebe! Onakvu kakva je fotošopirana na „Instagramu”. Ali mobilni telefoni imaju filtere za selfi, a ona je prinuđena da iskoči sa displeja i uđe u stvarni život.

Uzalud, nikakvi puderi, korektori i maskare ne mogu da postignu efekat „Snepčeta”, i tada dolazi do sudara svetova u glavama malih Kardašijanki. Kako će našminkanu sebe pretvoriti u kompjutersku sebe, onakvu kakvu je vide pratioci na društvenim mrežama? Zar da razočara mnogo više sebe, a nešto manje njih? Zato će otići kod plastičnog hirurga i zatražiti „filter-izgled”. Treba ispeglati lice, stanjiti nos, povećati usta, napumpati grudi. Američka akademija za plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju poslednjih godinu dana zabeležila je veliki porast uticaja selfija na industriju estetske hirurgije. Primećujete li da je ovde reč o „industriji”, čitavoj privrednoj grani koja je nastala u epohi terora plastične lepote, o kojoj su proročki pevali „Idoli” u klasiku novog talasa ranih osamdesetih? Stvar se zvala baš tako, „Plastika”, i najavljivala je budućnost plastificiranih homosapijensa.

Kako roditelji ispiraju svoju savest jer preživljavaju u srpskom „Survajveru”, od prvog do prvog, ili pripadaju višim, nedodirljivim kastama, a zajedničko za stanovnike oba univerzuma jeste da nemaju vremena da se bave svojom decom, i oni sa dna i oni sa vrha učiniće isto: finansiraće hirurško redizajniranje svojih mezimica.

Crno tržište brzo se prilagodilo masovnoj histeriji, pa su se pojavili i nadrihirurzi, izvesni mesari, pekari, obućari, čak i moleri. Kad mogu da gletuju zidove, valjda mogu i da vrše estetske zahvate na ženama.

Posledice po zdravlje i izgled pacijentkinja stravične su. Ali ti idioti i idiotkinje – ako primećujete, prilagođavam se senzitivnom novogovoru, ili kako se već zove – koji su se lažno predstavljali kao lekari, samo su posledica kretenizma, kao završne faze neoliberalnog doba i zaglupljivanja narodnih masa. Pogledajte heroine „rijaliti” programa, većinu televizijskih voditeljki, pevačice, nekoliko ministarki u vladi, mnoge ugledne menadžerke, armiju klinki... Kao da su izašle ispod istog čekića. Tako preslikane poručuju: nisi plastična – nisi uspela!

Devojke, naravno, nisu krive. One koja se odupiru inkvizitorskoj dogmi estetskih intervencija i koje ne nabacuju od rane zore lopatu šminke na lice, osećaju se kao uljezi, kao viškovi. Kakve im poruke šaljemo? Odri Hepbern danas bi bila ružno pače. Merilin Monro, san svakog muškarca u doba kubanske krize, morala bi na hitnu dijetu. Sofiji Loren sastrugali bi nos. I muškarci su bili drugačiji. Sofijin muž, slavni Karlo Ponti, bio je debeo, star i ćelav. Verovatno je Marčelo Mastrojani bio zauzet.

Dragan Stojanović

Ne razumem današnje žene. Kako ne kapiraju da su, tobož zaštićene silnim zakonima i konvencijama o ljudskim pravima, postale robinje multinacionalnih korporacija, pokušavajući da se silikonski uniformišu, od Zapadne obale do Kamčatke. Ako ne napumpaju usta na pet atmosfera ili ako im ne ubrizgaju nekakve hemikalije u čelo ili obraze, ako im ne uklone bore s čela, ispašće iz igre, baš kao klinke koje će na velikom odmoru stajati po strani, usamljene i odbačene.

Imaju dva izbora. Da ostanu svoje, prirodne i lepe, ili da se predaju, pa makar ih umesto hirurga s Hipokratom u sebi, u nekakvoj ordinaciji, čekali Frankenštajni!

Zabluda je da one to čine kako bi zaustavile starenje, demonstrirale svoj društveni status ili „maznule” političara, tajkuna, fudbalera ili Kristijana. One se zapravo takmiče između sebe! U toj apsurdnoj trci ne primećuju da liče jedna na drugu, kao da su bliznakinje. Dakle, džaba su ih krečili.

Ni muškarci nisu ništa bolji. Nekoliko meni poznatih primeraka više ne mogu da se nasmeju, zaliveni botoksom. Čela su im glatka, obrazi zategnuti, i sve manje liče na sebe, a sve više na kandidate za jagodinski Muzej voštanih figura. Šteta, nekad su bili kul tipovi. Razmišljam šta bi učinio Bata Živojinović da mu je neko ponudio da izglanca svoje lice grubijana. Pobio bi ih kao Nemce.

Poštujem žene koje odolevaju estetskoj diktaturi. Jedinstvene su i, ako ostanu takve, možda će sve one devojke proglašene za višak izdržati da ne postanu onakve – izložbeni primerci banalizacije virtuelnog sveta. Njegov osnovni postulat je genijalan, ali dame to ne primećuju, misleći da će skalpelom postati mlađe i lepše – postaju jednoobrazne.

Prognozirao sam da će se ovo dogoditi, kada sam pokušao da razotkrijem sav apsurd širenja društvenih mreža, kao novog oblika totalitarne vladavine nad našim životima. Evo primera koji će dokazati da sam u pravu. Tvrditi da one, dakle društvene mreže, postaju okosnica građanskog novinarstva, kao tobožnjeg vrhunca demokratije, isto je i što proglasiti svakog blentu koji maše okolo skalpelom i sekirčetom, obučen u beli mantil, ekspertom građanske hirurgije. Hajde, čik, da vas takav aktivista operiše na otvorenom srcu. Dogodilo se još gore. Takvi i takve reklamirali su se na pomenutim mrežama i operisali noseve i usne sirotim ženama, što po ilegalnim ordinacijama, što po parkinzima.

Priznajem da me je nekoliko prijateljica iz botoks-galaksije nagovaralo da sitnim zahvatima uredim svoj neadekvatan izgled. Zamislite mene s prćastim nosem. Umrli biste od smeha. Uostalom, kolumnisti su mahom ružni. Da su lepi, bili bi filmski glumci.