Kako rešavati kosovskometohijsku dramu

Dugoročno održiv rast i razvoj jedne zemlje nije moguć bez političke stabilnosti i racionalne regionalne saradnje. Za Srbiju danas ta projekcija prvenstveno nalaže rešavanje kosvoskometohijske drame.

Na ovom teškom pitanju, nakon mnoštva kontroverznih dešavanja, zemlji Srbiji su neophodna neka specifična otrežnjenja, te i nove ili inovirane inicijative.

Srbija danas vodi i ostvaruje osmišljenu, doslednu i svrsishodnu politiku neutralnosti. U suštini, to je politika koja je komplementarna Strategiji dugoročnog održivog društvenog i privrednog rasta i razvoja.

Shodno osnovnoj ideji te racionalne politike, neophodno je imati i dosledan stav prema EU. U suštini, neophodna je distanca od one površne, naivne, podaničke i neproduktivne politike koju su početkom veka „lansirale” partije na vlasti: „EU je za Srbiju jedina alternativa”.

Država Srbija ima poštovanje za pozitivne vrednosti sistema EU, kao i za aktivnu i konstruktivnu saradnju u privredi, finansijama, kulturi, politici. To je korektan i optimalan stav prema ovoj integraciji evropskih država. Sve izvan i preko tog „horizonta”, u suštini se svodi na uslovljavanje i remećenje integriteta naroda i država.

Jednostavno, nepobitna je istina da je u bivstvovanju bilo kojeg naroda, poslovnog subjekta ili pojedinca samo smrt jedina alternativa.

Upravo tim povodom i tim tragom, neophodno je da Srbija u skladu sa svojim moralnim i duhovnim nasleđem jasno izrazi razočaranje dvadesetogodišnjim „posredovanjem” EU u tzv. pregovorima Beograda i Prištine. Takođe je neophodno da obznani odustajanje od namere za ulazak u EU, ako je cena ulaznice za Srbiju – „priznanje državnosti” Kosova i Metohije.

Naime, Srbija je evropska zemlja, i tu će uvek ostati. Zemlji Srbiji, s moralnim sadržajima njenog naroda, te i s raspoloživim prirodnim resursima, nije potrebna malicioznost EU. Zapravo, treba verovati i insistirati na tome, da je Evropskoj uniji potrebna samo celovita, jaka i dostojanstvena Srbija.

Uz to, EU treba podsećati na nepravde i ogromne štete koje je upravo ona nanela zemlji Srbiji u poslednjih tridesetak godina (bezočne i primitivne sankcije, ogromne štete tragom zlikovačkog bombardovanja s NATO-om 1999. godine, te nerazumno dvadesetogodišnje insistiranje da Srbija otuđi deo svoje teritorije i tako „kupi ulaznicu” za prijem u EU. To je zaista primitivna „diplomatija” i politika EU prema Srbiji.

Objektivno, ovo kontroverzno ponašanje EU, a i neki „domaći previdi”, slabili su, i slabe, jasnu i postojanu poziciju Srbije u „pregovorima” oko njene pokrajine KiM.

U tom kontekstu, od značaja je ukazati na sledeće.

Srpska pravoslavna crkva već suviše dugo ne pokazuje nameru ili napor da svoju „prestonicu”, tj. sedište patrijarha i Sinoda vrati na Metohiju, u Dečane, u Pećku patrijaršiju. Naime, beogradska „prestonica” ove visoke duhovne institucije zaista je neubedljiva u kontekstu uloge i značaja istorijskih i moralnih vrednosti srpskog bivstvovanja na Kosovu i Metohiji.

Kontroverzna je bila i odluka Vlade Ruske Federacije, uz „ćutanje” – odobravanje srpske vlade, da se povuče ruski vojni kontingent iz sastava snaga OUN na KiM. A taj „manevar” je ozbiljno obeshrabrio srpsko stanovništvo koje hrabro istrajava na Kosovu i Metohiji.

Nizak udarac zadala je i „bratska” država Crna Gora, koja je „bez svoje glave” požurila da među prvima prizna „državnost” srpskoj pokrajini Kosovu i Metohiji. Bila je to istorijski nemoralna odluka neozbiljne Vlade Crne Gore. Ta odluka je upravo najviše pogodila i uvredila stanovništvo Metohije, koje je velikim delom poreklom iz Crne Gore – Srbi, Crnogorci, Muslimani-Bošnjaci. Uostalom, treba podsetiti, posebno mlađe generacije u Crnoj Gori, da je u Kraljevini Jugoslaviji Metohija bila sastavni deo Zetske banovine.

Uspešnoj diplomatskoj kampanji Srbije „za povlačenje priznanja” štetila je i neopreznost srpske visoke delegacije da se, pod pritiskom američke kontroverzne administracije, „saglasi” da prijateljska zemlja Izrael „prizna državnost Kosova i Metohije”.

Sada, nakon dvadesetogodišnjeg „zaglušujućeg” i iscrpljujućeg mučnog iskustva „pregovaranja” pod „pokroviteljstvom” EU, zaista je neophodno da Srbija preduzme neke nove – promišljene inicijative za rešavanje kosovskometohijske drame.

Prvo. Nadležno telo SPC, u saradnji s Vladom Republike Srbije, treba da s najboljom pažnjom pripremi i organizuje donošenje odluke da se sedište SPC, sedište patrijarha i Sinoda, „vrati kući”, tj. na Metohiju – u Pećku patrijaršiju – u Dečane. Ta odluka bi ozbiljno ojačala moralnu poziciju Srbije u aktuelnim zbivanjima oko KiM.

Pritom, moralo bi biti nesporno da zdanja SPC i njena imanja na Kosovu i Metohiji dobiju „diplomatski status”, tj. eksteritorijalnost shodno poznatoj praksi u Evropi i svetu.

Drugo. Vlada Republike Srbije, s najboljom pažnjom i poštovanjem, pripremila bi i organizovala forum srpskih i albanskih prosvećenih intelektualaca i verskih poglavara, koji bi, rasterećen „službenih obaveza”, predložio osnove rešenja spornih pitanja.

Smisao ovog „domaćeg” dogovaranja u suštini bi bio u iskrenom uverenju da je ovim putem moguće predložiti bolju platformu za dogovor od one koju nude evropski i američki činovnici.

Istovremeno, vlada bi ojačala tim za povlačenje priznanja s jednim brojem iskusnih srpskih i albanskih diplomata.

Treće. Očigledno je neophodno da Vlada Republike Srbije povuče saglasnost za rešavanje pitanja pod pokroviteljstvom EU (koju je početkom veka dala vlada DOS-a); da energično pokrene državnu i diplomatsku aktivnost da se pitanje Kosova i Metohije isključivo razmatra i rešava u Savetu bezbednosti OUN, shodno principima međunarodnog i prirodnog prava, te i Rezolucije 1244.

Pritom, Srbija bi morala snažno afirmisati argumente izvorne Povelje OUN. Naime, Srbiju podržava više od stotinu članica OUN, odnosno članica koje imaju za trećinu veći broj žitelja planete nego što ih imaju zemlje koje „misle” drugačije.

Četvrto. Strateški stav Srbije je postojan i jasan: Srbija ne može i neće nikada prihvatiti da njena južna pokrajina Kosovo i Metohija bude odvojena od matične zemlje. Čekaće Srbija 20, 30, pa i 50 i više godina, da moralni i odgovorni ljudi, na principima Povelje OUN, reše ovo pitanje.

Moguće prelazno rešenje bi moglo biti: da se četiri opštine na severu Kosova i celina Metohije vrate u status autonomne pokrajine Republike Srbije; da Savet bezbednosti OUN, „ovlasti” Evropsku uniju da Kosovo konstituiše kao svoj protektorat-državu, da je primi u svoje članstvo, te shodno evropskim vrednostima garantuje ljudska i imovinska prava svim njegovim žiteljima.

Ovo bi podrazumevalo i obavezu da ova „članica” EU bez ikakvih uslova sarađuje s matičnom zemljom Srbijom i susednim zemljama na Balkanu.

Nekadašnji guverner NBJ, ministar za finansije SRJ i univerzitetski profesor

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista