Vlada između dva zahteva

Hoće li nova vlada Srbije biti stabilna, odnosno hoće li trajati dovoljno dugo da ostvari glavne ciljeve koje je premijer Cvetković izložio u ekspozeu 7. jula?

Da bi jedna organizacija ili bilo koji društveni odnos bio stabilan neophodno je da su akteri u stanju ravnoteže. Drugim rečima, svako mora da bude zainteresovan da ostane u odnosu dokle god i ona druga strana to želi. Jedan dobar primer vlade u kojoj akteri nisu bili u ravnoteži jeste druga vlada Vojislava Koštunice koja je upravo okončala svoj mandat. U njoj je jedna strana bila zainteresovana za saradnju, a druga neprekidno bila u iskušenju da napusti vladu i pokuša da sa opozicijom napravi drugačiji aranžman. To se na kraju i desilo kada je premijer 8. marta predložio predsedniku republike da raspusti skupštinu i raspiše izbore.

Nova vlada neće biti suočena sa takvim iskušenjima. Dva najvažnija aktera – DS i SPS – imaju razloga da u vladi odsluže ceo mandat. Najjači razlog da ne napušta vladu u ovom trenutku ima SPS. Ako bi izbori bili održani sutra, SPS ne bi prošao cenzus. Socijalistički glasači su kivni na rukovodstvo stranke, jer je ušlo u koaliciju sa DS-om, simbolom borbe protiv Miloševića. Jedini način da SPS odobrovolji svoje birače jeste da na kraju mandata poboljša njihov materijalni položaj. (SPS bi doduše bez izbora mogao da proba da napravi koaliciju sa DSS-om i SRS-om, ali pregovori o toj koaliciji su tek nedavno propali, pa ne bi imalo smisla ponovo ih započinjati u bližoj budućnosti.)

Razlog da ne izlazi ima i DS. Ta stranka će pokušati da za vreme mandata ove vlade – do 2012. godine – uvede zemlju u Evropsku uniju. Pripreme za to su već počele u vidu nerazumno ekspresne zamene pasoša, ličnih karata i automobilskih tablica. Da bi se taj cilj ostvario potrebno je da prođe vreme, što znači da ni DS nema razloga da napušta vladu pre isteka mandata.

Postoji drugi aspekat dileme sa početka teksta: hoće li vlada, ako se pretpostavi da su svi u njoj zainteresovani da odsluže ceo mandat, biti sposobna da ostvari svoje ciljeve. Za sada je izvesno da je želja vlade da se najviše bavi ekonomskim i socijalnim pitanjima. Premijer je kao glavne ciljeve vlade postavio makroekonomsku stabilnost (smanjenje inflacije), privredni rast, povećanje zaposlenosti i rast investicija. Ako bi se sve to ostvarilo, vladi bi bilo lako da ispuni mnoga predizborna obećanja, jer bi živahnija privredna aktivnost donela državi veće prihode i ostavila joj više prostora da vodi socijalnu politiku.

Čini se da se od svih ekonomskih ciljeva najviše izdvaja onaj koji se odnosi na održanje makroekonomske stabilnosti. Glavni problem (na kraći rok) će biti pronalaženje balansa između restriktivnije fiskalne politike i velikih političkih apetita koje će na vladu vršiti SPS i PUPS. To je tim pre akutan problem, jer vlada počinje mandat nakon perioda neumerene javne potrošnje u prvom kvartalu 2008. godine. Najbolji pokazatelji za to su inflacija, tekući izdaci u javnom sektoru i socijalni transferi. Bazna inflacija (godina na godinu) u maju je iznosila devet odsto, ali se indeks troškova života u istom periodu uvećao za 15,7 procenata. Država je, za potrebe izborne kampanje, samo u aprilu (mesec na mesec) povećala plate u javnom sektoru za 11,7 odsto, a socijalne transfere za 13,3, što je rezultiralo rastom opšte javne potrošnje od 11,2 procenta. Deficit budžeta je u maju iznosio 8,1 milijardu dinara, dok je Vlada Srbije na deviznom računu kod Narodne banke u maju imala svega 100 miliona evra (za razliku od kraja 2007. godine kada je imala 1,3 milijarde). Potrošnja, kako vidimo, i dalje ide preko stope BDP koji će u 2008. godini verovatno biti oko 5,5 procenata.

Budući da je fiskalna politika u prvoj polovini godine bila veoma fleksibilna, logično bi bilo očekivati stezanje kaiša u drugoj polovini 2008. Tu, međutim, postoji prepreka, jer su SPS i PUPS tokom izborne kampanje najavili veću javnu potrošnju pravdajući to principima socijalne pravde. Tačno je da socijalisti imaju motiv da ne napuštaju vladu, ali to je samo zato što se nadaju da će ta vlada uspeti da u kratkom periodu poboljša položaj lošije stojećih. Ako se to ne desi, SPS i PUPS neće imati motiv da u vladi ostanu do kraja, jer će onda birači imati dva razloga da ih kazne na narednim izborima.

Postoji samo jedan način na koji će vlada moći da nađe balans između ova dva suprotstavljena zahteva – da istovremeno zadovolji zahteve za nastavak transformacije privrede i principe socijalne pravde po kojima trošak koji nameće privredna reforma mora da se pravednije raspodeli: da se do ujednačavanja troškova reformi ne dođe raspodelom dohotka, štampanjem novca, prevarama penzionera (isplaćivanjem 10 ili 11 penzija godišnje) ili neumerenim zaduživanjem, već oštrijim i odlučnijim reformama, smanjenjem političkog rizika, privlačenjem svežih investicija i uvećanjem broja poreskih obveznika.

Docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu