Ukrstila dleto i varjaču

Tanke lepinje – tančice – pečene na žaru, s kajmakom, Jasmina Senić iz sela Dasić priprema za svoje goste. Ona je jedina, zasad, u selu koja se opredelila za turizam, staru kuću preuredila je za goste, a uz domaću kuhinju turistima nudi mir koji je i sama našla kada se pre desetak godina preselila iz Šapca u Pocerinu.

Pre nego što je okrenula drugi list i napustila grad, Jasmina Senić se bavila spoljnom trgovinom, izvozila je čelik za Siriju. U zimu 2008. na 2009, kada je svetska ekonomija bila na ivici propasti, našla se, kako objašnjava, u armiji ljudi koji su zbog krize i smanjene trgovine ostali bez posla.

– Preselila sam se u selo i sada znam da je to bio pravi potez. Sin je ostao u stanu, to je njegov izbor. U međuvremenu sam počela da gajim domaće životinje, o kojima sam znala koliko i svako gradsko dete. Naučila sam da pripremam zimnicu, tu je bašta, voćnjak. U oboru imam vijetnamsku svinju i osam prasića. Pored obora ograđen prostor za guske i patke, za ovce tor. Poni Oki održava travnjak na imanju jer poput kosačice popase travu, a cveće ne dira. Dva malena kratkonoga mopsa, rasa pasa poreklom iz Kine, zadužena su za redu u dvorištu – priča Jasmina dok nam pokazuje svoj ručni rad – ikone u duborezu.

Duborez je njen hobi i način da se opusti i uživa u stvaranju.

– Drvo deljem rukom, nožićem – dletom – jeste teže, ali ima mnogo prednosti u odnosu na mašinski rad – kaže ova domaćica.

Teško je poverovati da je samouka jer, kako kaže, sem nekoliko predavanja kojima je prisustvovala u Siriji, gde je službeno boravila, drugu školu duboreza nema.

– Tamo sam imala priliku da se upoznam sa ovim drevnim zanatom. Oni obrađuju tisovinu jer drugo drvo i nemaju. Kratko sam boravila u toj lepoj zemlji, ali dovoljno da poželim da se okušam u ovom zanatu. Dasku suvu nabavljam u Sremskoj Mitrovici. Orah volim da obrađujem, nije mnogo tvrd. Ikonu Svetog Vasilija Ostroškog, na zidu iznad kandila, radila sam u trešnjinom drvetu – bilo je tvrdo, kao da sam dubila u kamenu. Često uzimam lipu, laka je za rezbarenje i omiljena, važila je za sveto drvo kod Starih Slovena, verovalo se da čuva od zla i uroka – pojašnjava Jasmina.

Za duborez su potrebne vešte ruke, puno strpljenja, pažnje i, podrazumeva se, ljubavi prema zanatu. Kada odabere drvo, na redu su crtanje mustre i dubljenje dletima. Potrebne su stege i čvrst sto.

– Meni ne treba, ja manje komade drveta deljem u krilu. Koliko sati rada utrošim na neki motiv ili proizvod često ni sama ne znam – priznaje ova neumorna žena. Najviše radi slavske ikone mada se ne libi da u drvetu izrezbari „Seobu” Paje Jovanovića, „Kosovku Devojku” Uroša Predića, porodične portrete… Radovi su širom sveta mahom otputovali kao poklon.