Najveći mogući oprez u procenjivanju stvarne smrti

Hrišćanske crkve u načelu odobravaju transplantaciju jer je njen cilj očuvanje svetinje života, ali upozoravaju i da ovom složenom pitanju treba prilaziti oprezno, kako se dobro delo ne bi izvrnulo u svoju suprotnost. Crkve i verske zajednice pitanju doniranja organa pristupaju s dužnom pažnjom i većina ima desetine stranica studija i dokumenata u kojima se ova važna tema detaljno elaborira. Ovo je samo kratki prikaz najvažnijih načela kojima se tradicionalne crkve i verske zajednice u našoj zemlji vode.

Polazna tačka u sagledavanju tema u vezi s transplantacijom, po rečima episkopa bačkog Irineja, koji je napisao tekst o tome još 2011, jeste neprikosnovena vrednost, sloboda i dostojanstvo ljudske ličnosti i svetinja života kao neopozivog dara Božje ljubavi, kaže protojerej-stavrofor Vladimir Vukašinović, starešina Crkve Svete Petke na Kalemegdanu i arhijerejski namesnik prvi beogradski.

– U skladu s tim razlikujemo transplantaciju drugih organa, poput bubrega, od transplantacije srca. Prva je, po našem shvatanju, moguća i od živih i od upokojenih ljudi, dok je druga etički dopuštena samo od pokojnika. To, naravno, otvara pitanje razumevanja i definisanja telesne smrti. Ovde pravoslavni teolozi traže najveći mogući oprez u procenjivanju stvarne smrti. Znamo da danas pored tradicionalnog kardiorespiratornog razumevanja smrti u medicini figurira kategorija kompletne neaktivnosti ili nepovratne degeneracije mozga, tzv. moždana smrt. Za hrišćansku savest je izvan svake diskusije činjenica da se mora konstatovati definitivna smrt da bi transplantacija srca bila moguća i dozvoljena – kaže protojerej-stavrofor Vladimir Vukašinović.

On dodaje da iz toga proizlazi da je transplantacija nekog organa s jednog čoveka na drugog prihvatljiva i pohvalna pod određenim uslovima koje su naveli razni teolozi.

– Tu se, pre svega, misli na dobrovoljnost i slobodnu odluku da se organ da ili primi, ispravnost i neuslovljenost motiva doniranja organa, obavezu očuvanja života i zdravlja živog donora i očuvanje dostojanstva ljudske ličnosti u njenim biološkim i duhovnim aspektima kod onih koji organe primaju. Zbog toga bi bilo neprihvatljivo da je svaki čovek, osim kada se izjasni suprotno od toga, samom činjenicom da je umro istovremeno ubrojan u potencijalne davaoce organa – ističe naš sagovornik.

Sveštenik Beogradske nadbiskupije don Aleksandar Ninković podseća da se osnovni princip koji podupire doniranje organa sastoji u hrišćanskom učenju da sebe treba darivati drugima.

– Sam Gospod je predao svoj život za nas, pa u skladu s tom činjenicom i mi smo pozvani da se dajemo drugima, a jedan od načina tog darivanja jeste i davanje organa. U godinama koje su prethodile, a u kojima je bioetika, grana nauke ali i teologije, uznapredovala kao nužan odgovor na vrtoglavi napredak nauke i tehnologije koji nas stavlja pred sasvim nove etičke i moralne nedoumice, pape su zajedno s teolozima crkve na pitanje donacije organa i tkiva uvek pozitivno reagovali. Papa Francisko je na skupu volontera udruženja donatora organa Italije 2019. rekao da je donacija organa ne samo čin društvene odgovornosti već i izraz univerzalnog bratstva koji po sebi povezuje sve muškarce i žene – napominje don Aleksandar Ninković.

Međutim, usled već pomenute brzine napretka nauke, kako dodaje, javljaju se i nova pitanja i dileme, koje ne narušavaju osnovni pozitivan stav prema doniranju, ali svakako pozivaju na oprez.

– Već sami osnovni principi moralnosti medicinske intervencije zahtevaju promišljanje novih tehnika i postupaka kroz prizmu tih istih principa, a koji su: načelo odbrane života, načelo zaštite ličnog identiteta, načelo obaveštenog pristanka, načelo pravednosti, ali i poštovanja prema mrtvom telu, i još neki principi – ističe Aleksandar Ninković.

Pre presađivanja organa konsultovati rabinski autoritet

Judaizam podržava transplantaciju organa kako bi se spasio ljudski život, kaže u odgovorima za „Politiku” Isak Asiel, rabin Saveza jevrejskih opština Srbije.

– Svaki slučaj koji zahteva transplantaciju organa priča je za sebe i stoga zahteva savetovanje s kompetentnim rabinskim autoritetom pre donošenja konačne odluke. Doniranje organa za života, kao što su bubrezi, koštana srž ili krv, predstavlja veliki čin. Međutim, na doniranje organa u banku organa ili za medicinska istraživanja ne gleda se jednako blagonaklono kao u slučaju kada je presađivanje organa u svrsi spasavanja nečijeg života. Postoji i bojazan da prilikom presađivanja organa lekar može odstraniti organ koji se donira pre nego što je pacijent činjenično mrtav prema odredbama jevrejskog prava, što bi zapravo bilo jednako ubistvu. Ovo se odnosi na slučaj doniranja organa nakon smrti – napominje rabin Asiel.

Dodaje da se mnogi autoriteti na polju jevrejskog prava nisu složili s novom definicijom moždane smrti.

– Na primer, pacijentu u poznim godinama nastupila je delimična moždana smrt i prema mišljenju lekara sasvim je izvesno da će uskoro umreti. U istoj bolnici nalazi se veoma mlad pacijent kome je hitno potrebna transplantacija srca i nameće se praktična ideja da se stariji pacijent proglasi mrtvim i njegovo srce presadi u telo mlađeg pacijenta. Tako bi se umesto gubitka oba pacijenta život jednog pacijenta spasio, što deluje razumno. Međutim, to je slučaj kada se jednom čoveku oduzima život kako bi se drugom spasio. Za ljude koji život smatraju svetinjom koja je od Boga data ovo je neprihvatljivo – kaže Isak Asiel.

Rabin naglašava i da u zemljama u kojima nije moguće garantovati da će se pre presađivanja organa konsultovati rabinski autoritet, koji bi odobrio presađivanje isključivo nakon potpune smrti, i to jedino u svrhu spasavanja života sa stanovišta jevrejskog prava, transplantaciju nije moguće odobriti.

Život nam je dat u amanet od Boga, a ne od države

Po islamu nije zabranjeno donirati organe ako će s time drugima produžiti život, ali ne treba takvu pozitivnu inicijativu nekim nespretnim uspostavljanjem propisa ljudima otuđivati, kaže Mustafa Jusufspahić, muftija beogradski Islamske zajednice Srbije.

– Kada neko treba izričito da se izjašnjava za ili protiv transplantacije, mogućnost manipulacije je velika, a baš to treba na svaki način izbeći. U slobodnu volju čoveka, njegovu želju da pomogne drugome ne bi na taj način trebalo da se meša birokratija. Život nam je dat u amanet od Boga, a ne od države, dat nam je da se o njemu staramo, da ga čuvamo, brinemo o svom zdravlju, a ako čovek želi, može da donira organe. Doniranje organa je pozitivan čin jer se njime spasavaju životi i ljudima na lep način treba o tome govoriti, razjasniti im dileme, a svakako da i verske zajednice u tome mogu da daju svoj doprinos – kaže muftija Jusufspahić.