Narativ o Srebrenici

Beogradska „Politika” je bila i ostala veliki list, pa zato ono što u njoj bude zabeleženo decenijama posle ima svoju vrednost i može biti oslonac istraživačima raznih tema. Jedna od takvih tema je tekst iz „Politike”, pod naslovom „Jedna je Rusija”. Autor dr Orhan Dragaš je u tekstu napisao sledeće: „Kremlj je ovih dana još jednom stavio paralelu između Srebrenice i oblasti Donbas, upozoravajući da masakr u malom bosanskom gradu 1995, presudom Međunarodnog suda pravde proglašen za genocid nad muslimanima, može biti ponovljen nad stanovništvom u istočnoj Ukrajini”.

Ono što je u tekstu privuklo moju pažnju kao sudije sa preko 20 godina sudijskog staža, jeste činjenica da se kaže da je Međunarodni sud pravde događaje u Srebrenici iz jula 1995. proglasio genocidom. Istina je da je to rekao navedeni sud, ali je takođe istina da je on to rekao oslanjajući se isključivo na presude Tribunala u Hagu. A tu, u tim presudama navedenog tribunala, i nastaje sav problem. Naglašavam to zato što, za razliku recimo od svetih knjiga bilo koje monoteističke religije, koje sadrže tvrdnje u koje ljudi veruju ne zbog istinitosti njihove argumentacije i postojanja dokaza već naprosto zato što veruju u njih, presude svakog suda takođe sadrže tvrdnje. Međutim, tvrdnje suda, da bi ih prihvatio racionalan čovek, moraju biti potkrepljene valjanim forenzičkim dokazima i valjanom pravnom argumentacijom.

Sve to je nepopravljivo izostalo u svim presudama Tribunala u Hagu u vezi sa Srebrenicom, što govorim sa punom ljudskom i profesionalnom odgovornošću, uz napomenu da sam o ovome od 2016. godine do danas napisao dve knjige. Umesto, dakle, forenzičkih dokaza i valjane pravne argumentacije, u svakoj od tih presuda sve se svelo na gole tvrdnje da je u Srebrenici navodno izvršen genocid i da su navodno streljane hiljade Bošnjaka (bez navođenja njihovih ličnih imena). No, kada se pogledaju forenzički dokazi sve je pravno nevaljano u tim tvrdnjama. Drugim rečima, očigledna je kontradikcija između forenzičkih dokaza i tvrdnji Tribunala u Hagu. Kazano u najkraćem, suština ove kontradikcije ogleda se u sledećim krucijalnim pitanjima na koja nema istinitog odgovora u presudama Tribunala u Hagu.

Prvo pitanje odnosi se na činjenicu da tribunal nije utvrdio stvaran broj stanovnika u Srebrenici u julu 1995. godine. U zvaničnom dokumentu opštine Srebrenica (broj 01-05/94 od 11. 1. 1994. godine), dostupnom u haškim dokazima, predsednik tadašnjeg Predsedništva opštine Srebrenica u zvaničnom obraćanju Zavodu za statistiku R BiH piše da je to broj od 37.255, ali u napomeni dodaje da to ne bi trebalo davati na uvid međunarodnim organizacijama, jer tadašnja srebrenička vlast u komunikaciji sa tim organizacijama „kalkuliše sa brojem od 45.000 stanovnika”.

Forenzička važnost prethodno rečenog je u tome da je Međunarodni komitet Crvenog krsta početkom avgusta 1995. registrovao da su iz Srebrenice izbegle 35.632 osobe, što je za 1.623 manje od ukupnog broja od 37.255, koliko stanovnika je imala Srebrenica prema navedenom zvaničnom dokumentu od 11. 1.1994. godine.

Drugo pitanje od kojeg naprosto beže presude Tribunala u Hagu jesu hiljade vojnika iz bošnjačke borbene kolone poginulih u borbama protiv srpskih snaga. Treće nerazjašnjeno pitanje je tačan broj bošnjačkih vojnika koji su se u borbenoj koloni probili do teritorije pod bošnjačkom kontrolom. Ipak, sudija O Gon Kvon je u predmetu protiv srpskog generala Vinka Pandurevića rekao da je Pandurevićeva odluka da otvori koridor „spasla živote hiljada bosanskih muslimana”.

Kada je reč o dokazima zasnovanim na DNK, koji su za Tribunal u Hagu imali presudnu ulogu za tvrdnje o navodno hiljadama streljanih Bošnjaka, u jurisprudenciji i forenzičkoj medicini je poznato da uzimanje DNK uzoraka od nekog živog lica i njihovo upoređivanje sa DNK uzorkom lica koje je preminulo, može biti od pomoći samo u identifikaciji tog lica. Međutim, DNK ne može odgovoriti na ključno pitanje na koji način je došlo do smrti, da li u borbenim dejstvima ili streljanjem.

I najzad, kada je reč o broju streljanih treba reći da forenzički dokazi prikupljeni od strane Tribunala u Hagu govore da je u srebreničkim događajima iz jula 1995. izvršen ratni zločin protiv ratnih zarobljenika, a ne genocid. Ovo je neophodno naglasiti zato što forenzički dokazi govore da se samo za 442 ekshumirane osobe može nepobitno tvrditi da su streljane, jer su imale poveze preko ruku ili očiju. Tome treba dodati i dokaze o 627 osoba koje imaju povrede od fragmenata metaka ili metala, što može biti posledica streljanja, ali i smrti u borbi. Kod 505 ekshumiranih tela postoje povrede od metaka, što takođe može biti posledica streljanja, ali i ukazivati na smrt u borbi. Ono što se u haškoj terminologiji naziva „slučajevima”, kojih ima 1583, su samo delovi tela za koje su forenzički stručnjaci tribunala konstatovali da se u 92,4 odsto njih ne može utvrditi uzrok smrti.

Uzimajući u obzir sve prethodno rečeno, može se zaključiti kako nije ispravno da se tvrdnje o nečemu iznose ili nameću drugima, čak i pretnjom sankcije, zato što ih je izneo određeni subjekt, pa makar to bio i sud. Umesto toga, te tvrdnje su prihvatljive, naročito kada su sudske, samo ako počivaju na valjanim forenzičkim dokazima i pravnoj argumentaciji. Naravno, sve to podrazumeva i potrebu osude zločinaca te iskreno ljudsko poštovanje prema onima koji su streljani i prema njihovim porodicama.

Sudija Okružnog suda u Banjaluci