Srpski svet – bauk koji kruži regionom

Korona, ta pošast koja je zadesila sve bez izuzetka, učinila je neke stvari više nego vidnim. Pre svega nedostatak solidarnosti i zatvaranje u vlastite atare, te ograničenje kretanja.

Ruka koju je Srbija u ovoj krizi i oskudici pružila zemljama regiona – svojim komšijama i pomoć u nabavci trenutno najtraženije robe na svetu, primljene su kroz prizmu višedecenijskih predrasuda i na njima zasnovanog straha od zlih Srba i njihove hegemonije.

Uporište za ovakvo viđenje naprosto je teško naći u istorijskim činjenicama. Naprotiv.

Srbija ima ustavnu obavezu da brine o svom narodu. Kada drugi brinu o svojim manjinama, Srbija to podržava, često prevazilazeći evropske standarde. A kad je Srbija, uviđajući nasušnu potrebu, počela da vodi računa o očuvanju kulturnog i duhovnog jedinstva celine srpskog naroda na njegovom duhovnom prostoru – onda je to zvono za uzbunu. Ta obaveza je postala više nego vidna posle rušenja zajedničke države, kad je jedan deo naroda ostao po republikama – novim državama koje nisu imale sluha za Srbe kao manjinu, njihov jezik, pismo, kulturu, istoriju i tradiciju.

Briga Srbije za očuvanje srpskog identiteta podigla je region na noge. Srpski svet postaje drugo ime za velikosrpski hegemonizam, iako koncept srpskog sveta nema nikakve ideološke i političke konotacije ili namere.

Ono što posebno iritira komšiluk jeste vera u uspeh i razvoj zemlje. Srbija je uspela da preokrene godine propadanja.

Nova energija, mini-šengen i poziv za dogovaranje, što bi moglo povući region iz podaničko-sirotinjskog statusa, te probuditi nadu u brži razvoj i bolji život, za neke nisu opcija.

Strah od imaginarne dominacije Srba i Srbije, kad pozivaju na saradnju i dogovor, naprosto je besmislen.

Ovde prestaje zdravorazumsko posmatranje činjenica, a strah protkan mržnjom postaje politička platforma političkih elita u okruženju.

Ponovo je daljinskim upravljačem proradila osovina Zagreb–Sarajevo–Podgorica–Priština. Nažalost, ne prvi put. Promena vlasti u Americi dodatno je osokolila delovanje antisrpskih snaga, kako u regionu, tako i u samoj Srbiji.

Za domaće autošoviniste i konvertite, govor o hegemonizmu i malignom uticaju Srbije, a preko nje i Rusije, bio je nekad pobednička kombinacija za dobijanje vlasti. Što se tiče elita u susednim državama, one se nisu oslobodile uloge sudija, dobijene od bivšeg komunističkog režima, da pomno prate sve ono što se dešava u Srbiji i odmah obaveštavaju centralu, s tim što centrala više nije u Beogradu, nego u Briselu.

Pitanje na koje komšije traže odgovor glasi: Šta se to, zaboga, dešava u Srbiji i kuda to sve vodi?

Država i narod koji su nepravedno osuđeni, pretrpeli NATO agresiju, sankcije i neviđenu medijsku manipulaciju i satanizaciju, odlučili su da vrate dostojanstvo nacionalnoj državi, a time i kulturi uopšte. To rade u miru, ne ugrožavajući druge, pomažu svom narodu u susednim zemljama, svesni moralne obaveze da se bore za istinu i da sebi i svetu pokažu drugu stranu medalje.

Taj i takav „srpski svet” konačno je preživeo sve frustracije koje su nam bile nametnute, kako od zapadnih usrećitelja, bliskog okruženja, tako i od domaćih autošovinista i samoporicatelja. Ti poslednji konvertiti uživeli su se u ulogu da pljuju po svojoj državi i naciji, misleći da tako iskazuju svoj kosmopolitizam i evropejstvo.

Hoću da verujem da su Srbi razumeli i shvatili da je vreme rasrbljavanja (od Drezdenskog kongresa, Avnoja i kraja komunističkog režima) iza nas i da se Srpstvo ne može svoditi na „užesrbljanstvo”.

Strah od velike Srbije i zlih Srba toliko se raširio da možemo govoriti o srbofobiji, od koje se, kao i od korone, može svako zaraziti, od Cerića, Izetbegovića, Haradinaja, Turkovićeve, do Đukanovića, Danijela Servera i Bugajskog.

Svi su oni shvatili da je Srbija pokrenula neke važne procese osnaživanja, ne samo Srbije, nego i srpskog naroda u regionu. Vakcina je samo upalila crveno svetlo. Tu je reč o srpskoj mekoj moći koja preko srpskog sveta vodi do velike Srbije, vele oni.

Koliko Srbija treba da bude mala da ne bi bila velika?

Koristi se prevaziđena retorika o velikosrpskom hegemonizmu: Srbi su „loš narod” (B. Izetbegović), šta god urade oni će za mene ostati genocidni (Cerić). Dodik je novi Hitler – nema razlike između Republike Srpske i nacističke Nemačke (ministarka Turković).

Srpska je genocidna tvorevina, a Srbija agresor. Posmatrano iz ovog ugla, svaka Srbija je velika. Kroz te naočare sadašnja bošnjačka elita nije mogla videti u vakcinama human gest komšijske solidarnosti i prijateljstva koji priliči normalnom odnosu dva bliska naroda.

Reči pune otrova uputio je i Milo Đukanović na vanrednom kongresu svoje partije.

Valjda ljut zbog rezultata izbora od 30. avgusta prošle godine, Đukanović optužuje zvanični Beograd da ugrožava suverenitet suseda, pa i Crne Gore, po isprobanom receptu iz devedesetih. Jedina je razlika što je ovog puta na politički teren uveo i Srpsku pravoslavnu crkvu, kao „dokazani najopasniji instrument velikosrpskog nacionalizma i hegemonizma”.

Za Sonju Biserko posebno je opasan dvovekovni imperijalizam Srbije, jer on deluje kao destabilizujući faktor, koji preko srpskih zajednica u susednim zemljama sprečava integraciju i konsolidaciju tih država kao i celog prostora Balkana.

Nije li ovo poziv za etničko čišćenje, tako uspešno izvedeno u Hrvatskoj?

To su razlozi za borbu protiv srpskog sveta, Srpske pravoslavne crkve, koja je produžena ruka malignog uticaja Rusije. Najveće pretnje regionu su zapadne kolonijalne sile, koje na Balkanu demonstriraju razbojničku ćud kolonizatora, čija je maksima: „Zavadi, pa vladaj”.

Čak ni intelektualna elita regiona ne uspeva da iskorači u susret istini i oslobodi se predrasuda.

Univerzitetski profesor, član Senata Republike Srpske