Uplašen i frustriran čovek postaje agresivan

Iz svake oblasti kojom se bavi, a to su antropologija, književnost i film, Bojan Jovanović ima nove knjige. Njegovo delo „Agresija i kultura”, nedavno je objavila kuća „Data status”. Zavod za udžbenike i „HERAedu”, štampali su njegovu pesničku knjigu „Dolazeće doba”, a Dom kulture „Studentski grad” je izdavač njegove knjige o filmu i alternativnom filmu „Negovana divljina”, koja je uvod u poetiku alternativnog filma. Na ovogodišnjem festivalu u Oberhauzenu prikazan je i njegov film „Praznik” (iz 1983. godine). Izabran je kao značajno delo za retrospektivni program „Performativni gestovi – zajednički javni prostor”, a u sklopu nastojanja da se redefiniše koncept solidarnosti. „Negovana divljina” zanimljiva je u kontekstu drugačijeg odnosa prema elementima kulture i prirode kao mogućnosti stvaralačke obnove sveta. „Ideja Ljubomira Micića, pokretača zenitizma pre tačno jednog veka, o varvarskoj obnovi sveta korespodentna je sa mojom tezom o divljini kao osnovi alternativnog i svakog autentičnog stvaralaštva”, naglašava naš sagovornik.

 Ako kultura ograničava ispoljavanje nagona, pa i agresije, u kakvim uslovima dolazi do prekomerne zastupljenosti agresivnosti u jednom društvu i u porodici?

Te uslove jednostavno karakteriše nedovoljno i suštinsko prisustvo kulture koja vaspitnim i obrazovnim sredstvima omogućuje formiranje pojedinaca kao zdravih i moralno odgovornih ličnosti. Važna, dakle, u procesu individuacije pojedinaca, pravila kulture su bitna i za održavanje njihovog kulturnog statusa i odolevanja iskušenju neprimerenog ispoljavanja nagonskih težnji. Neizgrađenost efikasnih mehanizama za sprečavanje takvog ponašanja, dovodi društvo do stalnog suočavanja sa problemima prekomerne agresivnosti. Rijaliti programi su svojevrsna antropološka laboratorija u kojoj se eskalacijom verbalne i fizičke agresije, ogoljenog egoističkog i nemoralnog ponašanja, pokazuju posledice suspendovanja važećih pravila kulture.

Šta je u osnovi ljudskog bića pretežnije, volja za moć ili volja za zbližavanjem, odnosno da li je čoveku bliže to da vlada ili da voli?

Ukoliko se ocenjuje snaga te volje, onda u čoveku preovladava težnja ka moći, zbog koje se često i odriče onog drugog važnog principa svog dokazivanja vezanog za ostvarenje bliskosti sa drugim. Od želje da voli, često je jača njegova potreba za moći zbog koje se i služi raznim strategijama samoobmanjivanja. Zarad moći i potrebe da vlada, on izneverava sebe i vara najbliže, raskidajući prijateljstva, srodničke i ljubavne veze. Veoma su retki pojedinci koji zbog iskrene ljubavi odole iskušenjima moći i njenim negativnim posledicama. Pokazuje se, međutim, da nakon ostvarenja volje za moći, čovek uviđa iluzornost njenog materijalnog oličenja izraženog bogatstvom, koje je sticao u težnji da njime dokaže svoj značaj. Tada otkriva da su u životu najvrednije uspomene iz doba kada je mogao da gaji iskrena prijateljstva i da voli.

Da li je agresivan čovek u stvari čovek straha i kako funkcioniše princip žrtvenog jarca?

Iako se lako prepoznaje, strah je složeno i ambivalentno osećanje koje pred opasnošću i pretećom agresijom ne samo da nagoni na bekstvo već i motiviše odbrambenu agresivnu reakciju. Uplašen, anksiozan i frustriran čovek postaje agresivan, a svako sprečavanje pojedinca ili kolektiva u zadovoljenju njihovih potreba podstiče agresivno ponašanje. Međutim, kako su pravi uzroci opasnosti i frustracije često nedostupni, aktivirana negativna odbrambena energija se pomera i oslobađa na dostupnom objektu, osobi ili žrtvi. Izabrana žrtva oličava uzročnika aktuelnih ili potencijalnih nevolja, pa je njeno ritualno ubijanje bio način izlaska iz krize ili preventivna mera da do nje ne dođe.

Kada kultura izgubi snagu da podsredstvom svojih institucija preoblikuje članove društva, onda se nemogućnost održavanja postojećeg obrasca i standarda iskazuje njihovom regresijom, jedan je od vaših zaključaka. Da li je i u društvu, kao i u pojedincu, tako da ako ne napreduje, ako ne kreira, onda propada i postaje destruktivan?

U svakom društvu, kao i u svakom pojedincu, zbog represivne stvarnosti stvara se i određen negativni naboj koji nepreobražen ili neoslobođen dovodi u pitanje njihovo funkcionisanje. Arhaične i tradicionalne zajednice su se periodično oslobađale tog negativiteta prazničnim obredom tokom kojeg je privremeno suspendovano važenje kulturnih pravila i, kao u kakvom snu, dopušteno prirodno ponašanje. Kada protivrečnosti savremenog društva narastu, onda se nemogućnost njihovog adekvatnog rešenja iskazuje i krizom kulture koja se u dugom trajanju pretvara u kulturu krize i postaje uobičajena patologija kulturnog života. Regresivni u odnosu na nekadišnje kulturne standarde, patološki oblici tog života postaju onda normalni. Negativne posledice kriza samo naglašavaju jednu davnu istinu o nužnosti stalnog razvoja. U kontekstu neprekidnih životnih promena, ukoliko ne napredujemo možemo samo kratkotrajno da budemo na dostignutom nivou, jer onda neminovno nazadujemo i propadamo kako materijalno tako i socijalno, duhovno i moralno. Ne postajući bolji, nužno postajemo gori, neproduktivni, destruktivni i samodestruktivni.   

Vaš odnos prema alternativnom filmu je i odnos prema oniričkom, kao i prema jednom divljem i nekultivisanom svetu. Kako ovde shvatate odnos agresije i „divljine”?

Za razliku od negativnog ispoljavanja u destrukciji, čovekova agresivnost je kao biološka energija i činilac kreativnog preoblikovanja stvarnosti i stvaranja novih svetova. Iako zasnovano na doživljaju snova koji nas vraćaju prirodnoj, divljoj i nekultivisanoj realnosti, oniričko iskustvo je znatno šire i podrazumeva ne samo spontanu nesvesnu kreativnost dok spavamo već i svesno korišćenje imaginacije u stvaralačke svrhe. U odnosu na racionalnu simulaciju snova u oficijelnoj kinematografiji, alternativni film iskazuje svoju oniričku dimenziju nalik stvarnom snu kao nepredvidivu kreativnost izvan postojećih dramaturških pravila i klišea i dokazuje mogućnost umetnosti filma u divljem stanju. U tom smislu je agresivnost sredstvo oslobađanja frustrirajućih pravila i konvencija vezanih i za recepciju sadržaja agresije u oficijelnoj produkciji.

Ne postoji čvrsta granica između stvarnosti i nadstvarnog ni u vašoj poeziji. Šta se nalazi između?

Određen kao biće koje stalno pomera granice, čovek je kao stvaralačko biće u središtu stvarnog i nadstvarnog sveta. Nezavisno od toga koliko smo toga svesni, on je kao takav i tematizovan u poeziji u kojoj se i ogleda suština kreativnosti, kao stvaranja onog što do tada nije postojalo. Relativizujući značaj stvarnog sveta, otkrivamo mogućnost njegovog tumačenja i promene u kontekstu formiranja jedne drugačije realnosti. Fikcionalizacijom faktičkog, upečatljiv doživljaj i iskustvo fikcijskog postaje relevantna duhovna i psihička činjenica. Zato i ne iznenađuje kako savremena tehnološka realnost virtuelnog sveta u potpunosti preobražava ponašanje, kulturu i identitet današnjeg čoveka.