U iščekivanju duplog Bitefa

Glavni program predstojećeg 54/55. Bitefa upravo je usvojen, a festivalska dešavanja pratićemo u drugoj polovimi septembra. Lepu vest potvrdio nam je Ivan Medenica, aktuelni selektor i umetnički direktor Bitefa. Iza našeg sagovornika je zbog epidemijskih mera „teška” selektorska godina jer je pozorište bilo mahom u „ilegali”. Sa Ivanom Medenicom razgovalai smo i o Udruženju pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije budući da je upravo završen njegov drugi mandat kao predsednika.

‒ Pozorišna kritika je, što je i normalno i kako i dolikuje, pratila sudbinu samog pozorišta, a koje je zbog nužnosti telesne distance u toku pandemije bilo jedna od najugroženijih ljudskih delatnosti. U prenosima predstava na televizijskim i jutjub kanalima, kao i projektima specijalno rađenim za onlajn platforme, pozorište je tražilo načine da preživi ovaj period, a što je pokretalo žučne estetske debate: Da li ima pozorišta bez žive razmene između izvođača i gledalaca? Analogno toj dilemi, i kritičari su se sretali s izazovom da li mogu da pišu tekstove na osnovu snimaka predstava, što je inače metod legitiman u teatrologiji, zovemo ga istoriografski pristup, ali ne i u kritici... Na jednoj međunarodnoj onlajn konferenciji posvećenoj kritici u doba pandemije, kolega iz „Čikago tribjuna” je istakao još jedan izazov: prećutni ili otvoreni zahtev pozorišnih umetnika da kritika, u periodu u kom teatar jedva preživljava, bude blagonaklona, da podržava to što pozorište uopšte opstaje, a što je škakljiv zahtev jer udara na suštinu umetničke kritike... Što se tiče rezultata mog rada na čelu Udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, to drugi treba da procenjuju, a ja sam lično ponosan na dve stvari: organizaciju svetskog Kongresa Međunarodne asocijacije pozorišnih kritičara u okviru Bitefa 2016. godine, koji se u toj asocijaciji smatra jednim od najboljih u dužem periodu, i projekt „Kritičarski karavan” koji je omogućio da pozorišta izvan Beograda i Novog Sada, kao naših jedinih medijskih centara već godinama imaju kontinuiranu i stručnu kritičarsku recepciju svog rada. Nisam zadovoljan time što nismo, i pored temeljnog rada na edukaciji mladih kritičara u okviru projekta „Sumnjiva lica”, uspeli da podmladimo našu kritičarsku scenu. Ali to nije toliki problem našeg esnafa koliko globalne situacije u medijima.

Kad ste pomenuli Međunarodnu asocijaciju pozorišnih kritičara, na poslednjem Kongresu održanom pre mesec dana reizabrani ste u predsedništvo i to s najvećim brojem glasova, a i na funkciju direktora konferencija. Da li se položaj pozorišne kritike u svetu razlikuje od naše situacije?

Srpska sekcija ima veliki ugled u međunarodnoj asocijaciji, i to ne samo zbog mog i rada Dušane Todorović, već i zbog toga što je Međunarodno trijenale pozorišnih kritičara i teatrologa, koje već skoro pola veka organizuje Sterijino pozorje, najstarija i najuglednija manifestacija svetske asocijacije. Ono je trebalo da se desi upravo ove godine, ali je iz očiglednih razloga pomereno za sledeću, što mislim da je racionalna odluka direkcije Pozorja. Što se tiče položaja pozorišne kritike u svetu, on se bitno ne razlikuje od onog u našoj sredini. Svugde se borimo s komercijalizacijom, sa sve manjim interesom medija za kompetentno i ozbiljno pisanje o pozorištu, ali i umetnosti uopšte. Moj je glavni plan kao direktora konferencija da se svugde u svetu vratimo organizaciji skupova uživo, a ne da imamo samo onlajn događaje – konferencije odsutnih, kako se zove jedna predstava koja dolazi na ovogodišnji Bitef.Baš juče je usvojen Glavni program predstojećeg 54/55. Bitefa. Znamo da pre konferencije za medije ne smete da otkrivate adute, ali predstavu „Konferenciju odsutnih” ste sami pomenuli. O kakvoj predstavi je reč?

Izgleda da nemam izbora. „Konferencija odsutnih” je najnoviji projekat ljubimaca Bitefove publike, ali priznajem i moje omiljene trupe koja skoro nijedne godine u mom mandatu nije izostala iz selekcije – nemačkog rediteljskog kolektiva Rimini protokol. Neverovatno, ali isitnito – ova predstava je imala premijeru pre desetak dana, i zaista je sjajno da smo odmah mogli da je potvrdimo. Reč je o formi koja je, u različitim oblicima, počela da se razvija kao odgovor na restrikcije u međunarodnom saobraćaju u vreme pandemije, a ja ih nazivam „predstave-franšize”. Mislim da će ta nova forma nastaviti da jača i po završetku pandemije, a zbog toga što sve više svetskih umentika, iz ekoloških razloga, ne želi da putuje, posebno ne avionima za koje se smatra da su jedan od najvećih zagađivača prirode. Tako nastaju elaborirani umetničko-tehnički koncepti predstava, koje zatim, u različitim sredinama, realizuju lokalni umetnici. Predstava „Konferencija odsutnih” se duhovito poigrava ovom formom, a zarad slavljenja živog prisustva kao preduslova pozorišne umetnosti. Scenografija predstavlja prostorni okvir za naučnu konferenciju na neku ozbiljnu temu, ali naučnika nema – nisu mogli da doputuju zbog pandemije. Pošto „šou mast gou on”, umesto njih na pozornicu izlaze gledaoci i sami „izvode”, na različite načine, ove naučne prezentacije. Pametna, duhovita i dirljiva predstava. Pomenuli ste ekološke izazove, da li oni ostaju tematska okosnica novog izdanja Bitefa, kako je trebalo da bude i prošle godine kada se, zbog pandemije, desio samo Prolog? Da li će to izdanje zaista biti duplo kao što je najavljeno?

Da, tematska i estetska okosnica predstojećeg, „duplog”, 54/55. Bitefa ostaje ista: teme u rasponu od ekološke krize do posthumanizma (kao vizije manje antropocentričnog sveta), i scenske forme koje na različite načine preispituju, dekonstruišu prisustvo izvođača na sceni, a sve to pod već usvojenim sloganom „Na ivici budućnosti”. Osim predstave „Dolina jeze” koja je prikazana u Prologu, i predstave „2020”, koju nećemo moći da dovedemo iz produkcionih razloga, sve predstave najavljene za Bitef prošle godine biće prikazane ove, a ima i još devet novoizabranih, što ukupno čini 14 predstava. Dakle, može se reći da će Bitef zaista imati duplo izdanje... Ekološka kriza je već godinama, ako ne i decenijama, jedan od najvećih izazova naše civilizacije, a kojim tek odskora počinjemo ozbiljnije da se bavimo, između ostalog i u umetnosti. Netačan je stav da je to problem razvijenog sveta, a ne i naš: s nivoom zagađenja vazduha u Beogradu, krčenjem šuma, uništavanjem reka, ekološki katastrofalnim privrednim investicijma, to je jedan od najvećih društvenih problema Srbije.