Otvoreno o obdukcijama

15. 06. 2021. 18:00

(А. Васиљевић)

U Srbiji postoji širokorasprostranjena zabluda da se dijagnoza uzroka smrti može postaviti samo obdukcijom, a da Svetska zdravstvena organizacija (SZO) navodno zabranjuje taj postupak kada je reč o kovidu 19. Tvrdnja sadrži tri neistine, masovno prihvaćene zahvaljujući autoritetu njenih zagovornika. Sagledajmo činjenice.

Prvo, pouzdana dijagnoza se daleko najčešće postavlja bez otvaranja leša. U Srbiji godišnje premine malo više od 100.000 žitelja (protekle godine je zbog pandemije taj broj bio veći za oko 14.000). Svi pokojnici imali su uredno postavljenu dijagnozu, zasnovanu na nizu laboratorijskih, kliničkih i drugih, makar samo posmrtno obavljenih pregleda i uvida u okolnosti mogućih uzroka smrti.

Obdukciji se pristupa vrlo retko, i to najčešće iz tri razloga: a) nepoznat je identitet umrlog lica, b) na lešu su uočene povrede ili se iz drugih razloga posumnjalo u nasilnu smrt, i v) na osnovu raspoloživih činjenica nije moguće utvrditi uzrok smrti (čl. 204 Zakona o zdravstvenoj zaštiti).

Drugo, SZO nije izdala nikakvu naredbu povodom obdukcija. Ta lažna vest puštena je prošlog leta, uz suludo objašnjenje da je uzrok kovida 19 bakterija, pa je SZO navodno zakonski zabranila obdukcije, kako bi se, iz potpuno nerazumljivih razloga, sakrila „istina”. Ne služi na čast nikome ko je dovoljno naivan da poveruje u zavereničku ulogu ove dobročiniteljske organizacije. Njoj bi jedina zamerka, ako taj termin uopšte ima smisla, mogla da se uputi zbog doprinosa prenaseljenosti planete, jer je spasla mnoge milione dece i odraslih.

Treće, za razliku od nekih drugih međunarodnih institucija s ovlašćenjem da primenjuju sankcije za jogunjenje, SZO raspolože samo savetodavnom moći. Međutim, nikad nije istupila s bilo kakvom preporukom protiv obdukcija žrtava kovida 19. Podsetila je jedino da se, shodno njenom važećem uputstvu iz 2009. godine, u slučaju posthumnog postavljanja dijagnoze u prosekturi treba držati mera predostrožnosti propisanih za zarazne bolesti disajnih organa.

To znači da je dovoljna čak i prirodna ventilacija, tj. da su otvoreni prozori u prostranoj prostoriji (da ne ulazimo u tehničke detalje o minimalnom protoku vazduha u jedinici vremena). Obducenti treba da nose odeću dugih rukava otpornu na tečnost, obdukcione rukavice ili dva para običnih hirurških rukavica, vizir (ili makar zaštitne naočare) i kaljače. Ako se stvara aerosol, recimo zbog korišćenja testera s velikim brojem obrtaja, na lice se stavlja epidemiološka maska s oznakama N95, FFP2 ili FFP3.

Takve uslove ispunjavaju ili mogu da ispune mnoge naše obdukcione sale, odnosno osoblje angažovano u njima. Odluku da se obdukcije ne obavljaju donele su naše zdravstvene vlasti. Time su znatno otežale naučnoistraživački rad, ali su samo malo uticale na rutinsku dijagnostiku.

Naime, dijagnoza kovida 19 postavlja se laboratorijski, PCR testom (to je skraćenica za test polimerazne lančane reakcije), ali i bez njega, na osnovu epidemiološko-kliničkih kriterijuma. Zbog svoje visoke osetljivosti i specifičnosti, PCR se smatra zlatnim dijagnostičkim standardom.

Međutim, neki bolesnici iz različitih razloga nisu testirani, nekima je bris nevešto uzet, a neki su testirani u pogrešno vreme, kada rezultat još nije ili više nije bio pozitivan. Takve osobe ne mogu se ignorisati, već se, prema težini dokaza, označavaju kao verovatne ili moguće žrtve virusa korona. Bitno je da svi oni u statistici umiranja treba da se vode kao podlegli kovidu 19. To su međunarodno prihvaćeni kriterijumi i oni su najpribližniji istini.

Uzmimo za primer čoveka umrlog ubrzo po prijemu u bolnicu. Potiče iz porodice čiji je član na veštačkoj ventilaciji, imao je uz sebe rendgenski snimak na kojem se vide promene karakteristične za kovid 19, a postoji podatak da je nekoliko dana uporno kašljao i žalio se na nemogućnost razlikovanja pojedinih ukusa i mirisa. Mada nije podvrgnut PCR testu, uzrok smrti nije sporan.

Postoji onaj često komentarisani slučaj bolesnika koga je usmrtilo vozilo GSP-a. Tada je jasno da u potvrdi o smrti kao osnovni uzrok treba navesti vrstu fatalnih povreda, dok se posebno upisuje prisustvo kovida 19, šećerne bolesti, invaliditeta ili bilo kojeg drugog poremećaja zdravlja. Međutim, verovatnoća nastanka tako bizarnih situacija izuzetno je mala.

Naš problem je što smo do sada od kovida 19 zvanično izgubili oko 7.000 ljudi. Međutim, taj broj ne čini ni trećinu viška smrtnosti. Drugim rečima, od početka pandemije u Srbiji je preminulo oko 24.000 ljudi više od očekivanja zasnovanih na višegodišnjim prosecima. Nekoliko hiljada građana umrlo je zbog izostale pravovremene medicinske pomoći, a mnogi od onih kojima su rak i druge bolesti kasno otkrivene biće upisani u statistiku mortaliteta tek ove ili iduće godine, jer će im život biti skraćen.

Ipak, veliku većinu nenadano umrlih odneo je novi virus korona. Na zdravstvenim vlastima je da zašilje olovku i pristupe popravnom ispitu. I udruženje lekara Ujedinjeni protiv kovida priprema sopstvenu analizu umiranja. Od realnijih i pouzdanijih podataka svi ćemo imati samo koristi.

*Epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista