Đorđević prvak u sezoni u kojoj je dva puta „smenjen"

Virtus iz Bolonje je preksinoć osvojio svoju prvu titulu prvaka Italije posle 20 godina, pošto je savladao ekipu Armanija sa 73:62 i sa 4:0 u pobedama stavio tačku na sezonu koja će po više osnova ući u istoriju kluba.

U „srpskom Virtusu”, kako ekipu nazivaju italijanski mediji, glavnu reč je vodio Miloš Teodosić – najbolji igrač finala (MVP), ali je ovo pre svega bio trijumf trenera Aleksandra Đorđevića koga u Bolonji veličaju kao „arhitektu” dugo iščekivanog uspeha.

Sezona velikih apsurda

Normalno, igrači su uvek najzaslužniji za pobede – uvek ističe to i Đorđević (zna iz ličnog iskustva, jer je bio košarkaš) – ali posle svega što se zbivalo u ekipi Virtusa u proteklih šest meseci, ovog puta šef struke zaslužuje da bude u prvom planu. Iz prostog razloga što je Đorđević ušao u istoriju košarke kao jedini trener koji je postao prvak neke zemlje u sezoni u kojoj je smenjen! Čak bismo rekli da je dva puta smenjen…

U decembru, posle jednog nesporazuma unutar kluba, rukovodstvo je smenilo Đorđevića i na zvaničnom sajtu objavilo vest o tome. Međutim, posle nepuna 24 časa, Đorđević je vodio večernji trening u „Paladoci”. Menadžment Virtusa, pod pritiskom vodećih igrača (pre svega srpskih, Teodosića i Markovića), bukvalno preko noći je promenio odluku i vratilo trenera na klupu.

Pre nepuna dva meseca usledila je nova „smena” Đorđevića, doduše nezvanična. Posle poraza u polufinalu Evrokupa od Uniksa, na korak od plasmana u Evroligu, desetine medija je objavilo vest da je „Đorđeviću odzvonilo” (neki su ga odmah preselili u Partizan), da dolazi do „krupnih rezova u ekipi”, da će u narednoj sezoni ekipu voditi neki drugi trener, a na parketu biti neki novi igrači.

U takvim uslovima Đorđević je uspeo da motiviše igrače i da ih odvede do titule protiv objektivno jačeg rivala (Armani pre dve nedelje za dlaku ostao bez finala Evrolige). Doskorašnji selektor Srbije imao je pregršt motiva u okršaju sa klubom iz Milana. Tu je završio igračku karijeru (2005), u holivudskom ambijentu, kada je cela dvorana (pa i gazda kluba, modni kreator Đorđo Armani) nosila dresove s njegovim prezimenom. Tu je i započeo trenerski posao (2006). Dodatni motiv je bio Etore Mesina (trener Armanija), zbog „specifičnog odnosa” među njima…

-Bilo je izvanredno – rekao je posle finala Đorđević. – Ponosni smo na ovaj uspeh, to je prvi korak kluba ka mnogim finalima koja ćemo zaslužiti. Srećan sam kad čujem da su igrači igrali za mene. Tako sam ponosan na ove momke. Posvećujem ovaj trofej navijačima, svojim saradnicima i svima ostalima koji su izgubili godinu dana košarke. Možda zvuči kao fraza, ali to je tako. Šta dalje?! Ne znam ništa o tome. Sada samo razmišljam o dodirivanju pehara. Posvećujem ga svim navijačima, mojim igračima koje sam čuo kako luduju i vrište, a zapravo se nikad nisu predavali.

Miloš Teodosić je opravdao velika očekivanja, iako mu je bilo teže nego ostalima u ekipi. Takav as, u tim godinama (34), pored desetina sjajnih ponuda iz Evrolige, došao je u Bolonju da vrati slavu jednom velikom klubu, a onda ga je u punom naponu zaustavila pandemija virusa korona. Virtus je lane, pre prekida sezone, bio prvi na tabeli (18 pobeda – dva poraza) i čekao duel u četvrtfinalu Evrokupa. Tako da je, u godinama kad telo nije više tako elastično i mlado, trebalo skupiti snagu i pronaći novu motivaciju. Teodosić je to uspeo, potvrdivši da je jedan od najkreativnijih igrača koje je Evropa ikada imala. U finalu je bio najbolji i strelac (17,4 poena) i asistent tima (6), a ovo mu je drugi MVP trofej, posle onog u Evrokupu.

-Ovo je razlog zbog kojeg sam došao, da ispunim snove – izjavio je Teodosić. - Što se tiče MVP titule, to nije važno. Ovde je reč o timu, saigračima na koje sam ponosan što smo uspeli da prevaziđemo sve teškoće i da savladamo veliki tim u finalu sa 4:0. Budućnost? Voleo bih da ostanem ovde, ali sada zaista nije vreme da razmišljam o tome.

Srbi nastavljaju tradiciju

Bilo bi nepravedno ne istaći velike zasluge Stefana Markovića - čiju posvećenost timu i požrtvovanje bi poželeo svaki tim na svetu – ali i ostale poluge „srpskog Virtusa”: kondicionog trenera Mladena Mihajlovića, pomoćnog trenera Gorana Bjedova, igrača Stefana Nikolića.

Vlasnik kluba Masimo Zaneti (italijanski „kralj” kafe) bio je vidno oduševljen posle finala, ali nije dao odgovor na pitanje da li Đorđević ostaje:

-Videćemo, razgovaraćemo…

Virtusu je ovo 16. titula prvaka. Prvih šest osvojio je u prvoj deceniji posle Drugog svetskog rata (1946-56), ali je zlatnu eru doneo Predrag Danilović, devedesetih godina prošlog veka. Neke od njegovih partija ušle su u anale ne samo te lige već i košarke, a posebno će se pamtiti „šut za četiri poena” u odlučujućem meču finala Prvenstva Italije 1998, u gradskom derbiju sa Fortitudom. Dvadeset sekundi pre kraja, u trenucima kad je rival vodio sa četiri poena razlike, Danilović je postigao trojku uz faul Dominika Vilkinsa, a zatim i slobodno bacanje (Virtus je posle pobedio u produžetku). Tada je trener bio Mesina, koji je sada izgubio u finalu.

Pored Danilovića, istoriju Virtusa pisali su i Žarko Paspalj, Branislav Prelević, Marko Jarić, Zoran Savić, Dušan Vukčević, Dejan Koturović, Nikola Jestratijević… Što se tiče trenera, Đorđević nastavlja ono što je započeo Aleksandar Nikolić pre četiri decenije. Još mnogo čuvenih trenera vodilo je ovaj tim: Krešimir Ćosić, Bogdan Tanjević, Dan Piterson, Sandro Gamba… Titule nisu uspeli da osvoje Nikolić, Ćosić i Gamba, a ni Bob Hil, koji je stigao Bolonju 1988, kao asistent glavnog trenera u Njujorku, koji je kasnije u NBA vodio Indijanu, San Antonio i Sijetl.

Za kraj, recimo i to da Virtus u narednoj sezoni neće igrati u Evroligi!? Eto, dokle je došla evropska košarka, kad prvak Italije – lige koja je ne tako davno bila najbolja na svetu posle NBA – nema obezbeđeno mestu u najjačem klupskom takmičenju na kontinentu.

FINALE

Virtus – Armani 4:0

Armani – Virtus 77:83

Armani – Virtus 72:83

Virtus – Armani 76:58

Virtus – Armani 73:62