Zaštita srpskog jezika i čudnog hodanja

Rasprava o uvođenju rodno osetljivog jezika se izgleda desila prerano. Većina njegovih protivnika još se nije oporavila ni od činjenice da žene mogu da studiraju, čak i da glasaju, a sad bi još neke od njih, ničim neizazvane, htele da se za profesije koje obavljaju koriste oblici ženskog roda. Da se prekrsti čovek i desnom i levom rukom.

Članovi Odbora za standardizaciju srpskog jezika (i čudnog hodanja) usplahirili su se jer njihov glavni posao – zaštita srpskog jezika (od bilo kakvog razvoja) – postade odjednom još teži i naporniji nego onomad kad su bez ikakve potrebe uvedene hemijske olovke.

O digitalizaciji po uzorima na evropsku praksu da i ne govorimo. Oni su, po mišljenju trusta penzionera okupljenih oko gorepomenutog odbora, štetni, verovatno koliko i legalizacija istopolnog partnerstva po tradicionalnu srpsku porodicu.

Da je drugačije, verovatno bi Odbor za standardizaciju izvukao glavu iz peska i počeo da se suštinski bavi svojim poslom. Zar ne bi bilo dobro da se sede glave dogovore među sobom i da izdaju novo, digitalno izdanje Pravopisa, koje ne bi bilo puno nelogičnosti i kontradiktornosti, kao što je sada slučaj? Zar ne bi bilo pravo osveženje da se gospoda iz SANU i sličnih Matica opredele za ozbiljan pristup digitalizaciji – zato što je to jedini garant preživljavanja malih jezika danas – a da se, za promenu, batale dosadnih naklapanja o ugroženosti srpskog nacionalnog bića? Zar ne bi mogli već jednom da shvate da procese digitalizacije ne smeju da vode nestručni ili jedva priučeni ljudi? I zar ne bi mogli već jednom, i to za svagda, da usvoje evropske kulturne vrednosti i standarde?

Ako im je, zbog lošeg znanja engleskog ili nemačkog jezika, teško da komuniciraju sa svetom, evo, povezaću ih lično sa direktorom Evropske digitalne istraživačke infrastrukture, koji je Srbin, a čije ime, zarad urođene porodične skromnosti, neću pomenuti.

Ako bi svi ti naši mudraci najzad uspeli da mentalno, kulturološki i tehnološki uđu u 21. vek, srpski jezik bi sigurno postao vidljiviji i primamljiviji za izučavanje, i kod nas i u svetu.

Problem je samo što bi se eventualnim okretanjem budućnosti i širenjem kolektivnih vidika razotkrila intelektualna lenjost međ vajnom srpskom elitom, i što bi ti i takvi odbori, i ta i takva elita, vrlo brzo ostali bez svojih društvenih i materijalnih pozicija, koje očajnički brane kroz ustaljenju srpsku praksu da svaka (jezička) reforma, od Vuka Stefanovića Karadžića do danas, mora biti dočekana na nož.

Direktor Beogradske filharmonije