Pravo na tužbu

Svaki građanin jedne uređene demokratske pravne države treba da ima pravo na pristup sudu radi ostvarenja nekih svojih prava za koja smatra da su povređena. Da li je neko pravo povređeno ili nije, to, naravno, može da utvrdi samo sud. Postavlja se pitanje prioriteta i načina ostvarivanja prava pred nadležnim sudovima u skladu s resursima kojima jedna država raspolaže u tom pogledu. Da li su sve tužbe u istom rangu i da li se rešavaju po principu vremenskog redosleda predaje sudu bez obzira na sadržinu povređenog prava? Da li država sme ili može zakonom da utvrdi određene kriterijume za grupisanje pojedinih prava i njihovo rangiranje u pogledu prava na prvenstveni redosled zaštite? Kako objasniti masovne tužbe radi ostvarenja minimalne štete (i stavljanja celog pravnog sistema u pogon) koje su skoro istovrsnog sadržaja, a koje su usmerene protiv banaka? Može li država servisirati sve te tužbene zahteve polazeći od objektivnih mogućnosti u ljudstvu i tehnici kojima raspolaže sudska vlast?

Upravo su te tužbe navele državu da posegne za poslednjim izmenama Zakona o parničnom postupku i drugačijim načinom rešavanja sudskih taksa. U konkretnom slučaju sukobila su se dva prava: pravo građanina da traži sudsku zaštitu pred sudom bez prethodnog polaganja sudskih taksa, zbog neizvesnosti konačnog ishoda i plaćanja istih na kraju okončane parnice i obaveze države da organizuje procesuiranje svih prispelih tužbi shodno redosledu prispeća u sud. Kada država nije u objektivnoj mogućnosti da udovolji i pravu građanina na zaštitu i svojoj obavezi da organizuje suđenja za sve masovno podnete tužbe, upravo onda i dolazi do ovakvih scenarija.

Država jednostavno hoće da osujeti pokretanje tzv. malih parnica s velikim sudskim troškovima pa traži polaganje unapred sudskih taksa za vođenje spora. Kako na najbolji način razrešiti ovu enigmu a da budu zadovoljni građani, država i banke koje su meta ovih sudskih postupaka? Za davanje odgovora i iznalaženje najoptimalnijeg rešenja mora se poći od nekih osnovnih principa i prioriteta u odnosu građanina, države i recimo banke. Prvi je princip srazmernosti između nastale štete prema građaninu i štete koja po okončanom sporu može nastati za banku i državu. Rešenja moraju biti takva da se u zavisnosti od raspoloživih resursa i značaja povređenog dobra suđenje mora organizovati ne samo po kriterijumu vremenskog prispeća tužbe u sud, već i po značaju i vrednosti dobara koja su ugrožena ili povređena nečijim deliktnim radnjama.

Moraju se zakonom ustrojiti određeni kriterijumi koji bi doveli do odgušenja sudova, raspoređivanja parnica i na druge mesno nadležne sudove i skraćivanja dokaznih postupaka u slučajevima gde su iz samih priloga tužbe evidentne i jasne sve činjenice na koje treba samo primeniti odgovarajuću normu. Ne može prioritet u presuđenju imati tužba zbog pogrešno obračunate naknade ili kamate za kredit od banke u iznosu od tri hiljade dinara i tužba kojom se traži povraćaj oduzetih nepokretnosti (kuće, lokala), gde je vrednost spora znatno veća, a objekat zaštite iziskuje hitno rešavanje.

Drugi kriterijum treba predvideti alternativno za pravo na podnošenje tužbe: Onaj tužilac koji odmah položi sudsku taksu dobija prvenstvo u vremenskom redosledu rešavanja po tužbi, pa bi se zapravo ustrojile dve grupe predmeta po vremenskom redosledu predaje: jedni s plaćenom sudskom taksom i drugi bez plaćene sudske takse. Logično je da bi ovi drugi predmeti trebalo da sačekaju rešavanje po predmetima iz prve grupe. Time bi se izbegle situacije da se po sadašnjem nacrtu tužba smatra povučenom ako nisu plaćene sudske takse. Takvo rešenje ne isključuje pravo na zaštitu prava, ali se zbog masovnosti i eventualne nemogućnosti postupanja po svim tužbama stvara uređeni i jednak način ostvarivanja prava za sve shodno mogućnostima sudske vlasti.

Zato će oni tužioci čija su prava mnogo većeg značaja i vrednosti, a koji su sigurni u izvesnost krajnjeg ishoda parnice, na svaki način iznaći sredstva za sudsku taksu, a oni čija su prava minimalno povređena ipak će morati da sačekaju postupanje po njihovoj tužbi, jer je motiv za polaganje sudskih taksa znatno manji.

Simo S. Stokić,

dipl. pravnik