Trajanje bez argumenata

Da li smo se umorili od televizije? Ili ona od nas? Ili su se autori zamorili od sebe i svog radnog mesta? Ne čudi i nije neuobičajeno, ljudski je! Ako se poštanski službenik zamori od lupanja pečata, ako se kasirka u „Maksiju” umori od vraćanja kusura, notar od overavanja ugovora, poštar od raznošenja pisama, zašto ne bi i oni koji rade pred kamerama?

Imaju li, zapravo, pravo na to? Javni poslenici pred budnim okom nacije, oni u koje smo zagledani i u kojima tražimo spas, a često i odgovore na mnoga pitanja? Beg od samoće i utehu... Terapiju... Saznanja... Kao što se postavlja pitanje – imaju li i lekari pravo na umor, prosvetni radnici takođe? Sme li lekaru da se od umora potkrade greška, pa da pacijentu prepiše pogrešnu terapiju, a nastavnik isprati decu iz škole u novi život bez znanja tablice množenja i upotrebe velikog slova? Sme li isto tako da se radnik na televiziji zamori, pa da gledaocu plasira površan sadržaj i loše poruke? Da nam prepiše terapiju koja može biti opasnija i od bensedina? Terapiju koja nas može anestezirati, učiniti amebama, autističnima, bez prava glasa, bez osećaja pobune, bunta, bez onog lepog osećaja da smo posle odgledanog pametniji, iskusniji, sa nekim novim pogledom na svet. Da li smo to postali demokratičniji, otvoreniji, slobodnijeg duha ili smo samo otupeli, zamoreni, poput svih, letargični, baš kao i naša televizija, i bez osećaja odgovornosti, ali i stida? Pa puštamo da nas nosi, da nas uljuljkava, da nas laže i maže... Priča bajke... Nudi jedini model ponašanja, a to je nezainteresovanost. I pravilo – niko, niko, kao ja!

A kada sve to stupi na scenu malog ekrana (koji je u međuvremenu postao sve veći, a sve prazniji), scene iz „Rata svetova” postaju više nego stvarne. Kao što reče glumica Lea Draker – nezaustavljivo hrlimo ka smaku sveta...

Da li su posledice svih ovih zamora pogubne po nas? Zamor medicinskih i prosvetnih radnika, zamor TV radnika? Ja verujem da jesu. Jedni nam mogu ozbiljno dovesti život u opasnost, ali i ovi drugi takođe. Opasnost po mentalno zdravlje. Zdravlje svih nas i naših budućih generacija, onih koji stasavaju, i koji tek treba da nauče koje su prave vrednosti, šta je život, koje se osobine cene i šta je za osudu. Gledajući naš TV program stiče se utisak da je nasilje sasvim okej, da je laž takođe sasvim okej, da su prevare i malverzacije jedini put do uspeha, da je spoljašnja lepota, ona veštačka, jedino važna, da obrazovanje nije na ceni... Da je vulgarnost jedini mogući vid komunikacije, da je svađa zamenila harmoniju, buka mir, a da su blesavljena, kikotanja, cupkanja kao u kafani postali jedino prihvatljivi.

Ušuškano u svom samozadovoljstvu, rutini i televizijskoj kolotečini, izgubilo se TV autorstvo, lični pečat, ono zbog čega s nestrpljenjem čekamo određeni termin i dan u nedelji... Jednom osmišljena formula kao da uvek važi... Autori zaboravljaju da sve se menja... Da moraju i oni... Da ne može uvek isto, na isti kalup... Pa i sami poželimo da obnovimo garderobu, šminku, kuhinju... Zar se i autori ne užele neke promene, novih ideja, rubrika? I da li uvek pred kamerama moraju da se ponašaju kao sa prijateljima u kafani. Postoji li kodeks ponašanja kada je lampica uključena ili su se i tu granice izbrisale? Nema više razlike između javnog i privatnog, kafane i studija. Da li to onda znači da svako može da zauzme televizijski prostor? Da li on zaista tako malo vredi? I da li su ikada TV autori pomislili da je vreme za promenu? Da ne mogu u sredovečnim zrelim godinama biti oni isti sa početka kada su imali 20... Valjda su nešto naučili u međuvremenu, valjda su napredovali, sazreli, pomalo produžili haljine, smanjili dekoltee... Ili sa godinama suknje postaju kraće, dekoltei dublji, a pamet kraća?

Kome je zanimljivo cerekanje, pevušenje, klimatanje ispred kamera, iz emisije u emisiju? Ne znamo da li gledamo reprizu ili premijeru? Pogotovo ovakvo držanje ne priliči onima koji su na početku svojih karijera imali velike planove i ambicije, koji su učili od velikih i mnogo obećavali. Bilo bi lepo da se vrate tom putu i svojim prvobitnim uverenjima. Jer, doslednost, posvećenost, skromnost, nemaju cenu! Trajanje je važno, ali ne bilo kakvo, već ono s argumentima.