Kako je Netanijahu oborio Bibija

Od bivšeg komandosa, što mu je kasnije donelo naziv Gospodin bezbednost, do 12 godina neprekidne premijerske vlasti koja mu je donela titulu Kralja Bibija, Benjamin Netanijahu obeležio je epohu izraelske politike.

Lider Likuda, oslanjajući se na religiozne cioniste, tokom najduže premijerske vladavine okrenuo je izraelsko društvo udesno, a vlast napušta ostavljajući iza sebe zemlju koja je podeljena i polarizovana kao nikada u svojoj istoriji.

Uspešno je promovisao čitavu novu generaciju konzervativnih političara, ali je isključivi krivac što je svoje bivše partnere okrenuo protiv sebe. Trojica glavnih arhitekata njegovog pada – novi premijer Naftali Benet, Gideon Saar i Avigdor Liberman – mogli su da ostanu njegovi desničarski lojalisti kakvi su bili da ih Netanijahu svojim ponašanjem nije pretvorio u žestoke protivnike.

Svi oni su od Bibija učili veštine meandriranja po fragmentisanom terenu izraelske politike, podržavali ga i možda bi tako i nastavili da ih premijer u nekoj tački nije prodao.

„Netanijahu je primoran da ode jednostavno zato što je lagao i omalovažavao previše političkih saveznika i podržavalaca i što je prekršio suviše obećanja”, piše uvodničar liberalnog „Haareca” Anšel Fefer.

Jair Lapid, lider centrističke stranke i po rotacionom dogovoru premijer od 2023, takođe je bio ministar u Netanijahuovom trećem kabinetu, a da je vođa Likuda poštovao sporazum s liderom Plavo-bele koalicije Benijem Gancom ne bi i njega ubacio u formaciju koja ga je skinula s vlasti.

Kao što je Likud 1977. okončao tri decenije vlasti levičarske Laburističke partije, a Netanijahu pre 25 godina prvi put postao premijer pošto je preuzeo kontrolu od stare garde „likudnjika”, tako je sada došlo vreme da nova generacija pokuša da izvede Izrael iz ozbiljne političke i socijalne krize.

Netanijahuovi problemi sa zakonom – tri korupcionaška procesa koja su protiv njega pokrenuta – zasad nisu nesavladiva prepreka, imajući u vidu da će trajati mesecima, ako ne i godinama. Uprkos tome, mnoge Izraelce je okrenuo protiv sebe pokušavajući da po svaku cenu ostane premijer kako bi političku moć pokušao da upotrebi da bi zaustavio sudske procese ili obezbedio povoljan ishod.

Dok je ignorisao demonstrante koji su se nedeljama okupljali po Tel Avivu i pred njegovom jerusalimskom rezidencijom, verovao je da se, dok god je snažan i u ofanzivi, njegove šanse povećavaju. Optužujući pravni sistem za „levičarsku zaveru” i praveći od sebe žrtvu „duboke države”, sopstvene interese stavio je iznad interesa države.

To ne znači da je Netanijahuova karijera okončana. Najmoćniji političar posle Davida Ben-Guriona nije rekao svoju poslednju reč i obećava nastavak borbe iz opozicije. Uostalom, on nije izgubio izbore od nekoga ko je dobio više glasova od njegovog Likuda, a i dalje je na čelu partije koja ima najveći broj poslanika u Knesetu.

Iza njega je decenija ekonomskog prosperiteta, oslonjenog na jačanje privatnog sektora i tehnološki bum, drastično obaranje broja žrtava terorizma, mirovni sporazumi sa četiri arapske zemlje i najbrža vakcinacija protiv kovida 19 na svetu.

Da li su sva njegova ostvarenja dobra za Izrael? Kritičarima sve to nije dovoljno da se poravna legat duboko podeljene zemlje suočene s mnogim šizmama: levice i desnice, verskog i sekularnog, Aškenaza i Sefarda, jevrejskog i arapskog.

Pritom je, u nedostatku ozbiljnijih socijalnih reformi, nastala sve manje pravična država u kojoj je tokom Netanijahuove vlasti broj Izraelaca koji žive u siromaštvu dostigao 21 procenat.

Sačuvao je status kvo produžene okupacije bez spremnosti za mirovni prodor s Palestincima. Veran stavu da mesto Izraela na Bliskom istoku počiva na moći, a ne kompromisima, propustio je prilike i učinio da Izrael postane značajno indiferentan prema traumama Palestinaca sa okupiranih teritorija na kojima se nastavlja jevrejska kolonizacija, a mir prestaje da bude tema.

Konflikt je uspeo da prebaci na margine ne samo unutrašnje, već i svetske politike. Odbijao je bilo kakve ozbiljnije ustupke otvoreno pokazujući da ne namerava da ga reši i Palestincima omogući sopstvenu državu, kako je obećao 2009. Umesto toga aktivirao je strah od Irana.

Odlazio je Netanijahu na inaguraciju brazilskog predsednika Žaira Bolsonara, gostio mađarskog premijera Viktora Orbana i prodavao oružje filipinskom predsedniku Rodrigu Duterteu. Dok se približavao autoritarnim nacionalistima udaljavao se od nekih evropskih saveznika.

S administracijom Baraka Obame ozbiljno je zahladneo odnose zbog nuklearnog sporazuma s Iranom, a s republikancima Donalda Trampa uspostavio je tako blisku saradnju da je tradicionalna dvopartijska podrška Izraelu u Kongresu počela da erodira. Na poziv Džozefa Bajdena morao je da čeka dva meseca, dok je šef Bele kuće Beneta po izglasavanju kabineta pozvao posle samo dva sata.

Kritičarima dovoljno, iako predstoje teška vremena. Nova vlada sastavljena je od osam koalicionih partnera sa svih mogućih strana ideološkog spektra, pa je u startu jasno da će izbegavati da se izjasni oko ključnih izazova zemlje – pre svega palestinskog pitanja i kontrole Zapadne obale.

Benet će biti „polovični” premijer prve dve godine, Lapid će ga, ako kabinet preživi, naslediti u istom ograničenom mandatu. Nijedan neće moći ništa da učini bez saglasnosti drugog jer obojica raspolažu pravom veta. Poput rimskih konzula. Vladavina kompromisa.

Poslednji pokušaj principa rotacije nije uspeo kad je pre godinu dana Netanijahu formirao vladu, a njegov rival Ganc uzalud čekao da na njega dođe red da sedne u premijersku fotelju. Benet i Lapid uspeli su da zajedničkom akcijom Bibija skinu s vlasti, ali sasvim je moguće da počinje nova era u kojoj Izrael neće imati ni prirodnu vladajuću većinu ni istinski snažnog premijera.

„Ova, koju predvode desničarski političari, vlada koja zvanično nema agendu oko palestinskog konflikta i koja je sazdana na imaginarnom ’jedinstvu’ i ’promenama’, a ne na sadržajnoj politici, takođe je Netanijahuova pobeda”, zaključuje Fefer.

Zaista, neko ko je uspeo da 15 godina vlada Izraelom nije gubitnik, čak i kada je na kraju harizmatični makijavelista, bezobzirni pragmata, beskompromisni desničar, tvrdi nacionalista i majstor političkog marketinga bio primoran da ode.