Ubijanje srpskog jezika

Završna reč optužene:

„Gospođo sudinice, u životu sam radila teške i grube poslove. Život me nije mazio. U radionici sam bila kovačica, radila sam na polju kao kosačica. Bila sam i šoferkinja kamiona.

Gospođo sudijinice, kad bih ugrabila slobodno vreme, odlazila bih rano ujutru na reku. Bila sam odlična pecačica, a jednom sam upecala somkinju dugu skoro dva metra!

Gospođo sutkinja, obrazovala sam se. Ja sam pisačica. Bila sam jedno vreme dopisnica jednog beogradskog lista. Bila bih ja još bolja piskinja da mi je pedagoškinja u školi posvetila više pažnje.

Jednom sam bila u lovu kao gledateljka. Bilo mi je mučno kad sam videla kako moja prijateljica, strastvena lovackinja, ubija riskinju.

Velika sam borkinja za ljudska prava.

Ali ja da budem ubičica svoga muža?! Pa ja ni mravicu ne bih zgazila! Čuli ste šta svedokinje kažu. I veštic... hoću da kažem veštakinja, gospođa psihološkinja, u svom iskazu jasna je da nisam krivkinja. Čuli ste i reči moje advokatice. Greši dušu gospođa javna tužiteljka. Ja nisam ubičica!”

Sudija:

„Oslobađa se optužena usled nedostatka dokaza. Da je optužena kao ’ubičica’ srpskog jezika, a za to su nam prezentirani dokazi, bilo bi drugačije. Ovako... Pretres je završen.”

I mala digresija na istu temu – rodne ravnopravnosti: Moja supruga dr Srbijanka decenijama je radila kao pedijatar. Sada, kao penzionerka, ne zna šta je bila (mada se dosad nije „upoznala” s Alchajmerom) – pedijatarka, pedijatarkinja, pedijatrica, pedijatrološkinja... možda nešto peto, deseto...

Vladimir Stanimirović,
Beograd